ДА ЛИ СУ „ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА” ДОКУМЕНТАРНИ ИЛИ ИГРАНИ ФИЛМ?

 

Филмска породица Јовић: Илија (Чубрило Чупић), Душанка (Нина Михаиловић), Коста (Жарко Лаушевић) и Радмила (Теодора Драгићевић) у филму „Хероји Халијарда” )2023)

 

Сам наслов филма „Хероји Халијарда” покреће низ питања, између осталог на који начин су приказани реални историјски догађаји удаљени осам деценија од савремених збивања, али и даље значајни за културу сећања српског народа.

 

Оптужбе за ревизионизам покренуте су и пре него што је филм приказан. Један део јавности истиче недопустиво „величање четништва” које заувек мора да задржи обележја издајничко-злочиначке организације, други указује на ревизионизам у смислу умањења, па чак и изостављања улоге генерала Михаиловића и Југословенске војске у Отаџбини у спасавању и евакуацији савезничких авијатичара.

 

Оба става немају ослонац у садржају филма и свако ко буде погледао „Хероје Халијарда” имаће прилику да се увери у бесмисленост таквих оптужби.

 

Ипак, такви ставови нису неуобичајени. Филмско приказивање историјских тема које идеолошки и политички поларизују друштво, увек се налази под посебним надзором јавности. Бројни љубитељи прошлости, најразличитији активисти сећања и публицисти увек се боре за избор тема, личности и догађаја из историје који омогућава позитиван допринос њиховом идеолошко-политичком интересу у садашњости.

 

У питању је отворена борба за идеализовано и хероизовано тумачење наратива симболичке политике, за коју се труде да постане део званичне  репрезентативне културе, која би се потом трајно увела у државну комеморативну праксу.

 

Изабрани догађаји (никако не сва дешавања из историје, мада се тврди супротно) производе се у „знамените“, а затим накнадном промишљеном идеолошком акцијом уводе у заједничко сећање. Увек треба имати на уму да историјски догађаји и личности у јавном сећању немају заувек дату вредност, већ се увек тумаче изнова у светлости актуелних схватања и потреба.

 

Дакле, сам историјски догађај не мора пресудно да утиче на заједничко меморисање, које се често не конституише као историјска чињеница, већ као накнадна интерпретација. Објективна „историјска стварност“ догађаја само је неопходна основа за његово касније увођење у јавни меморијски културни систем (избор догађаја, уобличавање информација, одређивање емоционалног интензитета сећања), чија се структура утемељује на принципима селективности, синтетисања и хероизације.

 

Такав поступак подразумева превазилажење рационалног историографског тумачења догађаја и изузимање из времена пролазности и заборављања, а потом уздизање у морализовано метафизичко време вечног сећања.

 

Зато је залагање за „објективно” приказивање прошлости у дискурсу публициста, посебно када су у питању догађаји из Другог светског рата, најчешће део залагања за истицање „своје истине”.

 

Међутим, пошто је у Србији од 1941. до 1944. године беснео „тродимензионални“ грађански рат између присталица партизана (НОВЈ), четника генерала Михаиловића (ЈВуО) и оружаних снага владе генерала Милана Недића (СДС, СДК), у условима тешке окупације коју су спроводиле немачка и бугарска војска, док се одвијао геноцид над српским народом широм простора Југославије, увек се изнова поставља питање шта тачно треба изабрати, и зашто, и на који начин интерпретирати?

 

Све три српске зараћене стране стварале су своју слику ратних дешавања и непријатеља, која је током рата, после његовог завршетка, као и данас имала употребљиву политичку и идеолошку инструментализацију.

 

При томе различите културе сећања на Други светски рат у „јавној историји” најчешће као своју основу имају симболе и конструкције настале у оквиру ратне пропаганде сукобљених страна, која апстрактне идеје претвара у препознатљиве и прихватљиве наративе заједничке идентификације.

 

За време Титове Југославије све „истине” осим партизанске биле су забрањене. Са пропашћу комунизма јавност је „открила“ мноштво заборављених догађаја, а драматична ратна стварност омогућила је избор „безброј“ личности и процеса за које постоји могућност да се у накнадној интерпретацији сагледају у пољу „вечних идеја“.

 

Због великог притиска јавности креатори филмова с историјским садржајем увек имају тежак задатак да савесно и објективно, у суштински краткој форми од 90 до 120 минута, јасно и занимљиво саопште компликоване и комплексне догађаје из прошлости. Баланс између креативности и историјске веродостојности није лако одржати, јер су неопходни многи компромиси, што изазива негативну реакцију јавности.

 

Зато је проблем филмских условности најинтересантнији заљубљеницима у прошлост. Читаве армије аматера истражују најситније детаље многих филмова са историјском тематиком, са непревазиђеним узбуђењем у потрази са „тачношћу”.

 

Испољава се велика истрајност у „лову” на грешке. Пажња се усмерава не само на личности, догађаје и процесе, већ и на степен правилне употребе језика, музике, одеће, архитектуре и технологије.

 

При томе се занемарује не само „вишегласност” историјских извора, или њихових интерпретација, већ и чињеница сачувани историјски извори никада не откривају целокупну прошлост, тако да је неопходна „допуна” историјске празнине, и проналазак „праве мере” између веродостојности и креативности.

 

Уметнички или наративни разлози често условљавају да се одређени догађаји или личности у историјским филмовима не приказују на стриктно веродостојан начин, мада се не мења историјска суштина епохе која се приказује.

 

Нарочито деликатно питање је приказивање историјских личности у филму, посебно ако постоје различите интерпретације њихових карактера и поступака. Пример генерала Михаиловића и четника је сам по себи парадигматичан. Да ли су они злочинци или хероји? Да ли је дозвољено да се прикажу као обични људи? Са свим врлинама и манама, надама и страховима, недоумицама.

 

Један од путева за решавање овог проблема је развијање сложених и интересантних фиктивних ликова, који по изгледу, језику, ставовима одговарају историјском периоду који се приказује, укључујући и мотивацију за поступке, развој и преображај у филмској радњи.

 

Битан је и изабрани наративни стил, за кога је важно да одговара тону историјске приповести и епохе која се приказује. Он треба да поседује и добре драматуршке елементе, како би био уверљив и занимљив.

 

Узбудљива радња, ликови који привлаче пажњу и стварају емоционалну везу са публиком и дијалози који откривају карактере главних ликова привлаче публику. Формирање осећаја напетости, ишчекивања, напрегнутости, одређивање темпа и ритма приче, коришћење симбола и метафора за дубинска значења и изражавање апстрактних концепата, конфликти и разрешења и одређивање најемоционалнијег момента приче увек су захтевни задаци.

 

Иако наслов сугерише да је филм „Хероји Халијарда” ратни спектакл, он по хронолошким оквирима и главном току радње није приказивање мисије „Халијард” која се на терену одвијала од 10. августа до 27. децембра 1944, мада је прва конференција за њену припрему била већ 19. јуна 1944, а намере су постојале још од зиме исте године.

 

Заправо, филм се окончава у тренутку самог почетка мисије „Халијард”, а главни јунаци који су довели до њеног почетка су „хероји” овог догађаја, који има шири историјски контекст важан за приказ целе епохе.

 

Суштински једна важна ратна епизода послужила је да се сними филм о сложеним односима на српском селу током окупације и грађанског рата 1941-1944, при чему се породично јединство истиче као највиша вредност.

 

За обликовање главног тока радње коришћен је језик филмске фикције, затим конструкције догађаја, ситуација и дијалога из реалних историјских збивања, али који се у стварности нису одиграли на тај начин, и на крају реконструкције историјских догађаја до мере која је била могућа у једном играном филму.

 

Главни јунаци из породице Јовић су измишљене личности, али који својим ставовима изражавају идеолошко-политичке позиције четника и партизана, или обичних људи који настоје да буду изван грађанског рата и преживе окупацију.

 

Фиктивне личности су и сви амерички авијатичари, осим афроамериканца и команданта бомбардерске групе у Јужној Италији, али они не утичу на главни ток радње.

 

Коста (Жарко Лаушевић) и Илија Јовић (Чубрило Чупић) у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Сам прихват америчких авијатичара, улога српских сељака у таквим догађајима, борбе четника са немачки потерама у њиховом спасавању, свакодневни живот авијатичара смештених у српска сеоска домаћинства јесу реалност, али која је преобликована у имагинарну причу у којој се приказује и љубав америчког авијатичара и српске девојке.

 

Зато су потпуно реалне историјске личности капетан Звонимир Вучковић (Радован Вучковић), капетан Предраг Раковић (Милан Васић), генерал Михаиловић (Небојша Љубишић), као и књижевник Драгиша Васић (Бранислав Лечић) и политичар Живко Топаловић (Небојша Дугалић).

 

Реалне историјске личности су и Џорџ Мусулин (Никола Кент) представник америчке мисије код Драже, британски генерал Армстронг, мајор Арчи Џек.

 

Њихови дијалози и ситуације у којима се налазе плод су филмске фикције, обликоване на подлози стварних историјских догађаја. Околности, време, место деловања ових ликова нису верна реконструкција прошлости, али зато са великом тачношћу изражавају ставове за које су се залагали.

 

Конкретно састанак на коме су генерал Михаиловић, Васић, Топаловић, као и многе друге истакнуте личности ЈВуО, потом Мусулин, Армстронг и други чланови британске мисије, наводно организован на Дражин рођендан 1944, никада се није догодио. Конструкција ове сцене послужила је да се неколико реалних историјских догађаја, који су се одвијали у дужем временском интервалу током 1943. и 1944, сместе у једну краћу филмску секвенцу, како би се приказала драматична историјска позадина одвијања евакуације савезничких авијатичара.

 

Реалне историјске личности су потпуковник Баћевић и мајор Лукачевић, њихово задржавање у Јужној Италији, одузимање пртљага, драгоцености, непријатељски однос Британаца (он је у стварности изгледао ипак нешто другачије) и околности доласка авионом у Прањане у коме доминира свађа са капетаном Вучковиће, и забрана одласка генерала Армстронга. При томе су ови стварни догађаји „скраћени” и смештени саму у једну ноћ, када на импровизовану писту слећу британски авиони. У питању су авиони америчке производње, али са британским ознакама, као што је било у стварности.

 

Иако је то била прва евакуација из Прањана, организована 29. маја и 1. јуна 1944, она није део стварне мисије „Халијард”, која је започела 10. августа 1944. године.

 

Филмска условност је и дијалог стварних историјских личности Џорџа Вујновића и команданта америчке бомбардерске групе у којој се истиче да је задржавање потпуковника Баћевића и мајора Лукачевића у Италији опасност за компромитацију мисије „Халијард”. Овај дијалог само упућује на чињеницу да је постојала разлика између Британаца и Американаца у односу према ЈВуО у то време, и да су амерички обавештајни официри српског порекла покушавали да помогну Дражи Михаиловићу.

 

Зато је градња импровизованог аеродрома у Прањанима на Галовића пољу реалност, учешће мајора Арчи Џека на овом послу, инжењера Веркића, капетана Вучковића, Мусулина, и сељака Првослава Раилића који руководи својим земљацима у овом послу. Материјал је заиста вађен из каменолома воловским запрегама, али је инцидент са повређивањем филмског јунака Илије Јовића (Чубрило Чупић) потпуна фикција.

 

Реалност су и празни савезнички авиони који су слетали у Прањане, разочараност војске и народа, и тачно је да су савезници ратни материјал пре тога бацали партизанима који су нападали Дражине четнике ангажоване у спасавању и евакуацији америчких авијатичара.

 

Главни негативац у филму је четник Миладин Бркић (Јово Максић) из Драгачева, који Дражу ословљава са „куме”. Његов лик је конструисан на основу живота Милутина Јанковића, стварне историјске личности са којом дели низ особина и поступака. Ипак, Миладин није Милутин, као што је и потпуна фикција тип оружја које носи, терор који спроводи, егзекуције којима руководи.

 

Зато је Битка на Копаонику реалан историјски догађај у коме је учествовао капетан Раковић, као и околности саме борбе и супериорност партизанске војске у артиљерији и количини муниције коју су добили од Британаца и Американаца.

 

Низ других ликова и догађаја потпуна су фикција, конструисана како би се формирала филмска прича, укључујући и јунака „Гојка Лудог” (Радош Бајић) који гине током борби на Копаонику.

 

Завршна сцена филма у којој браћа четник Мирко Јовић (Никола Ракочевић) и партизан Сретен Јовић (Вучић Перовић) плачу над гробом свог погинулог брата Илије (Чубрило Чупић), док изнад њих пролеће авион са евакуисаним америчким авијатичарима, није се одиграла у реалности, али по својој симболици одговара стању и последицама грађанског рата у Србији тога времена.

 

Иако филм „Хероји Халијарда” инсистира на снажним емоцијама у условима драматичних ратних збивања, јавност увек обраћа пажњу на многе „техничке” детаље.

 

Употреба коња у многим сценама није имагинација, као и воловских запрега, а екстеријер и ентеријер сеоских кућа и домаћинстава одговара епохи. Задружни дом здравља „Џон Кинсбери” у Прањанима такође постоји.

 

Компјутерска анимација коришћена је у сценама рушења америчког бомбардера и приказу њихове авијације на аеродрому у Италији. Зато су сцене слетања и полетања авиона са Галовића поља снимљене у реалним условима на аутентичном терену, као и унутрашњости бомбардера, само што је компјутерском анимацијом преобликован тип авиона.

 

Глумац Никола Ракочевић као Мирко Јовић у филму „Хероји Халијарда” (2023) 

Костими главних јунака обликовани су како би потврдили и појачали њихов карактер, а реконструкција је извршена на основу сачуваних фотографија. Материјал, дезен и облик одговарају епохи, с тим да је костимограф Борис Чакширан створио својеврсну елеганцију одеће сиромашних. Униформе и ознаке свих војски прате главне облике који су постојали у рату, али нису верне копије оригинала у свим детаљима. Четници већином носе српску сеоску народну ношњу, антерије, као што је и било у стварности.

 

Избор оружја такође осликава место филмских ликова у  причи. Партизан носи совјетски аутомат, четници заробљено немачко оружје и америчке аутомате, а главни негативац Миладин Бркић немачки аутомат „Sturmgewehr 44”, што је потпуна фикција обликована с циљем истицања његове посебности.

 

Група „четника” у филму „Хероји Халијарда” (2023)

 „Хероји Халијарда” по својој теми јесте историјски, али не и документарни филм. Поседује све елементе ратног спектакла, али је ипак породична драма. Није ревизионистички филм, али истиче стварну улогу војске генерала Михаиловића у рату, чиме покреће ревизију досадашње доминантне слике партизана и четника у јавности. Филм суштински рехабилитује четнике, али без сатанизације партизана. Главни јунаци су фиктивне личности, али који се залажу за стварне политичке ставове своје епохе. Реалне историјске личности делују у конструисаним али и догађајима који су се стварно десили.

 

По свим елементима „Хероји Халијарда” су уметнички филм који нам поставља бројна питања о прошлости, на поједина даје и одговоре, и тако га и треба доживети.

#herojihalijarda