ДА ЛИ СУ „ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА” ПАРТИЗАНСКИ ФИЛМ БЕЗ ПАРТИЗАНА? Поводoм критике Мухарема Баздуља објављене на интернет-порталу „Russia Today” 16. октобра 2023. године

 

 

Филм „Хероји Халијардa” изазвао је велике полемике и пре него што је приказан, покушана је и једна забрана приказивања у региону, а део јавности Србије унапред је заузео „тврде” ставове према теми и аутору.

За разлику од многих других критичара, публициста Мухарем Баздуљ најпре је погледао филм, а затим јасно навео шта му замера.

Овакав рационалан став је веома важан, нарочито у контексту погромашких идеолошко-политичких осуда Саше Илића на „Пешчанику” („Мит о Халијарду” 10.10.2023, превод на енглески језик 20.10.2023), или Момчила Ђурђића у листу „Данас” („Филм, који је и пре премијере изазвао скандал: која је права сврха ’Хероја Халијарда?’”, 17.10.2023, претходно објављен на хрватском порталу „Индекс”) који критикију избор теме, а не сам филм.

Међутим, иако је Баздуљ је за разлику од Илића и Ђурђића погледао филм, и он га је ипак најпре критиковао са својих идеолошких позиција, што је утицало и на оцену уметничких квалитета.

Већ у уводнику објављене критике Баздуљ наглашава да српска јавност мора имати позитивнији и поноснији став према партизанима и партизанском покрету, чак и у случају (потпуног) одбацивања сваке југоносталгије и сентименталности према комунизму.

Дакле, није у питању само филмска критика (увек је добродошла), већ став према званичној репрезентативној култури сећања савремене Србије.

 ДА ЛИ САВРЕМЕНА СРБИЈА СМЕ ДА САМОСТАЛНО ОБЛИКУЈЕ СВОЈУ РЕПРЕЗЕНТАТИВНУ КУЛТУРУ СЕЋАЊА?

Да би се уопште разумео контекст Баздуљеве критике, и захтев да се задржи позитиван однос према партизанима, неопходан је осврт на репрезентативну културу сећања социјалистичке Југославије.

Један од основних задатака званичне репрезентативне културе је унифицирање и одређивање заједничких сећања, симбола и вредности. Избор тема, личности и догађаја из прошлости увек се врши у односу на њихов позитиван допринос држави и народу у садашњости. Следећи неопходан корак је идеолошко, идеализовано и хероизовано тумачење наратива симболичке политике званичне репрезентативне културе, а потом трајно увођење у јавно сећање. То подразумева превазилажење рационалног историографског тумачења догађаја и изузимање из времена пролазности и заборављања, а потом уздизање у морализовано метафизичко време вечног сећања.

Конструкција званичног сећања социјалистичке Југославије темељила се на систему митова, симбола и ритуала који су чинили својеврсну „цивилну религију СФРЈ”, чије су најважније догме биле: партизански мит, еп Народноослободилачког рата 1941–1945. године, култ Јосипа Броза Тита, мит о „изузетности” Југославије у свету после раскида са Стаљином 1948. године и братство–јединство.

Била су то ретка повезујућа заједничка сећање у социјалистичкој Југославији, наглашене идеолошко–политичке и колективно–емоционалне функције унутар званичне репрезентативне културе сећања. Суштински, Други светски рат био је „отац и мајка свих сећања” социјалистиче Југославије и извор њеног историјског легитимитета.

Када су у питању Срби, другачија тумачења природе ратних сукоба 1941–1945. године долазила су из емигрантских кругова (обузетост антикомунизмом и брига за етничко биће властите нације), а егзистирала су и у паралелној култури сећања некадашњих припадника Равногорског покрета који су остали земљи, али без могућности да јавно искажу своје ставове и погледе.

Никада није превише ако се понови како је званична идеолошко-политичка платформа Титове Југославије почивала је ритуалној осуди „српског национализма и хегемонизма” оличеног у предратној експлоататорској грађанској класи и четницима Драже Михаиловића, који су истрајно приказивани искључиво као квислиншки, издајнички, злочиначки, великосрпски и шовинистички покрет, што је била кристализација свих негативних стереотипа створених у оквиру агитационо–пропагандног апарата КПЈ/СКЈ.

Када је у питању Србија у социјалистичкој Југославији, званична репрезентативна култура уобличила је прописано и контролисано званично сећање на националну прошлост у којој су повезани национално–ослободилачки устанци српског народа из прошлости са устанком из 1941. године под вођством партизана. Тако сагледан историјски ток догађаја истицан је као посебан српски револуционарни пут који је довео до интеграције у тадашњу федералну социјалистичку Југославију, затим у свет несврстаних који је предводио Тито, и на крају у цело човечанство. Овако презентована идилична утопијска конструкција није узимала у обзир реалне историјске токове, што се потврдило током процеса разбијања Југославије.

Нестанак социјалистичке Југославије у серији ратова 1991-1995, 1998-1999, потом долазак нове власти у Србији 2000, а затим и све извеснији разлаз са Црном Гором који је уследио 2006, потом проглашење независности Косова 2008, сасвим природно је утицало и на питање званичне репрезентативне културе Републике Србије.

Пред владајућом елитом поставио се задатак преосмишљавања историјског идентитета и заједничког сећања. Као и у многим другим областима, изостајање систематског рада у пољу стварања идентитета условио је да су тај посао преузеле политичке партије и популарни масовни медији. Свима је било јасно да више нисмо оно што смо некада били, али мало коме је било јасно шта је то што би требало да постанемо.

Пропаст заједничке државе, југословенства, комунизма и серија изгубљених ратова у којима су Срби доживели национално понижење трауматично су деловали на цело друштво, чиме је носталгија за изгубљеним идентитетом појачана.

Међутим, владајућој политичкој и интелектуалној елити укљученој у производњу популарне идентитетске историографије није био јасан правац у коме је требало кренути у изградњи тог заједничког идентитета. Слом комунизма створио је простор за критичко суочавање са периодом социјализма, али и могућност за ненаучну ревизију званичне културе сећања, делом и историје.

Измењена култура сећања на Други светски рат представља појаву раширену у читавој Источној Европи после слома комунизма. Србија је са закашњењем ушла у овај процес, али је зато после 2000. године направила највећи отклон од партизанског антифашизма у такозваној „јавној историји”.

Тачно је да све друге бивше југословенске републике имају макар на најмањем симболичном нивоу званично државно меморисање антифашизма и партизанског покрета, али на новим основама, јер су извршили назионализацију југословенске партизанске револуције.

Таква државна политика није изненађујућа, нити одступа од основа на којима је деловала Комунистичка партија Југославије. Осуда „великосрпског хегемонизма” као трајна кривица целог српског народа, солидарисање са свим националним сепаратизмима, тезе о потреби рушења грађанске Југославије, појединачне терористичке акције били су основа деловања КПЈ до 1935. године. Измењени ставови КПЈ пред Други светски рат темељили су се на потреби опстанка Југославије, али уз промовисање национализма свих нација, осим српског.

На таквој платформи све републике бивше Југославије (осим Србије и српског народа) формирале су своју државност, а поједине и своју националну посебност. Иза декларативног универзализма антифашизма и социјализма налазили су се себични и паланачки националистички интереси политичких структура унутар КПЈ/СКЈ, које су у Србији и српском народу видели сметњу („непријатеља”), за остварење својих државних партиклуларних планова. Распад Југославије само је појачао такве тенденције.

Зато је отклон од партизанског југословенства и обавезујућег државног социјалистичког антифашизма у савременој Србији, посебно после 2000. године, био снажан, али не тако свеобухватан као што се истиче.

Слика Другог светског рата заиста је доживела промену у уџбеницима (четници су постали доминантнији, партизани скрајнутији), покренути су и делимично остварени процеси рехабилатације равногораца, па и самог генерала Михаиловића (2015). Измењена су и званични симболи Србије, државни празници, а заједничка држава са Црном Гором престала је 2003. да се назива Југославија.

Ипак четници нису заменили партизане, нити је српство истиснуло југословенство. Називи улица, празници локалних самоуправа, јавни споменици, имена школа, болница, касарни, важних институција културе, највећих спортских друштава и клубова и даље баштине наслеђе Југославије, комунизма и партизанског покрета.

Суштински, Република Србија свој идентитет законски темељи на сећању на деветнаестовековну Србију, време када је настајало грађанско друштво. Други светски рат је заобиђен у званичној репрезентативној култури сећања, јер не одговара потребама стварања националног заједништва у постјугословенској и транзиционој Србији.

Да не буде забуне, баштињење ослободилачког карактера и антифашизма партизанског покрета у коме су Срби током целог рата чинили већину, треба да буде део званичне репрезентативне културе савремене Републике Србије, при чему никако не треба заборавити злоупотребу таквих осећања ка идеолошко-политичким потребама Комунистичке партије Југославије која је имала негативан однос према српским националним интересима.

ФИЛМ И РЕПРЕЗЕНТАТИВНА КУЛТУРА СЕЋАЊА

Кинематографија свакако никада није могла да остане само поље уметничког стваралаштва и редовно је коришћена за потребе уобличавања репрезентативне културе сећања.

Важан облик вишедеценијске пропагандне борбе против „четника Драже Михаиловића” били су југословенски ратни (партизански) филмови, већином ниског квалитета, али зато скупе производње. Њихово приказивање на државној телевизији и данас је редовна појава. У протекле четири године РТС је емитовао чак 267 реприза.

У таквим филмовима војници генерала Михаиловића претежно су снимани у облику чудовишта, као припадници неке стране (под)људске врсте, у бити зле и инфериорне „расе”, а не као саставни део српског народа.

Немци су, на пример, имали бољи статус, и њихове улоге углавном су играли привлачнији глумци. Најважнији „непријатељ”, а то су били „српски четници”,  није смео да поседује било какве позитивне особине за идентификацију са обичним људима, јер је сваки, па и најмањи облик привлачности био опасан.

Усташтво је у таквим филмовима обликовано само као квислиншка идеологија, али без помињања геноцида, док је четништво приказивано као отпадништво, насилништво и судар са комунистичком идеологијом која се залаже за друштвене промене.

Заправо, у једном тоталитарном систему и није се могло другачије. Југословенска комунистичка диктатура увек се трудила да своје интересе прикаже истоветним са интересима целог друштва, државе и народа. Комунисти су себе сматрали за једине заступнике тих интереса, а све критичаре и противнике проглашавани су за „народне непријатеље”.

Иконографија четника која се и данас појављује на улицама Србије заправо је саставни део стереотипне слике стваране кроз бројне партизанске филмове. Заводљиве филмске поруке бивше СФРЈ са негативном сликом четника и даље шаљу своје информације, јер се у међувремену није појавио другачији модел у домену масовне културе. Филм „Хероји Халијарда” нуди нови приказ четника, што је за многе недопустиви ревизионизам. Четници „морају” да остану „чудовишта”.

Комунистички режим је уложио много новца, времена и људских ресурса како би пројектовао своју слику прошлости, а све је било надгледано са највиших партијских форума. Временом, реалност ратних дешавања у свести људи заменила је филмска имагинација, а последице се осећају и данас.

Зато је никако не треба да чуди како је свако пристојно приказивање „четника” у свести многих људи „прочетничка пропаганда”.

ДА ЛИ ЈЕ МУХАРЕМ БАЗДУЉ ОБЈЕКТИВНО САГЛЕДАО ФИЛМ „ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА”?

Ако су нам јасне традиције социјалистичке Југославије, онда нема изненађења зашто филмови који уравнотежено приказују „четнике” изазивају отпор у једном делу јавности.

Баздуљ сматра да су „Хероји Халијарда” лош филм, иако му признаје одређене квалитете: добри глумци, „блокбастер” продукција, техничка пристојност. Чак сматра да је основна поставка приче добра, и да би се због аналогија филм могао назвати „Браћа Карамазови из Прањана”, услед снажних и супротстављених ликова и истицања вредности за које се боре.

Зато сматра да је сценарио лош и превише „разбарушен”. Дијалоге оцењује као „памфлетске рецитације” и истиче како је режисеру идеологија важнија од приче. А за њу тврди да иако је повремено добро постављена, није разрађена кроз „суптилности”.

Као истакнути пример оваквих тврдњи истиче сцену у којој четник Мирко Јовић (игра га Никола Ракочевић) саопштава супрузи Милици (игра је Нина Нешковић) како је војничка част важније од избегавања борбе. Иако сцену  хвали на невербалном нивоу, критикује дијалог у коме се истиче како су „Срби добри борци, Српкиње су добре мајке”. Тачно је да овакав дијалог осликава национални стереотип (Срби су га потврдили у пракси много пута, али живот никад није само херојство о чему заиста треба водити рачуна), и да ако га посматрамо изоловано можемо говорити о памфлету.

Међутим, Баздуљ није повезао овај дијалог са изјавом Миркове мајке (игра је Нела Михаиловић) у радњи која следи, која на порођају своје снаје истиче како би било најбоље да се рађају само девојчице, јер се мушкарци међусобно боре у грађанском рату. Дакле, јасно се износи став женског отпора патријархалном херојском друштву, и то није једина сцена тог типа. Иначе читав филм има снажну антиратну поруку, па и антимилитаристичку, што је тешко превидети. Али и то се дешава.

Баздуљ затим критикује сценарио у коме није истакнута мотивација најстаријег брата Сретена (игра га Вучић Перовић) да постане партизан. Запажање је делимично тачно, јер нема јасно издекламованог идеолошко-политичког става из пропагандних памфлета партизанског покрета, на шта смо навикли из стотина партизанских филмова. Заправо, серија која следи обећава проширену верзију сценарија у коме се Сретен јасније изјашњава као партизан. Међутим, док емитовања серије не догоди, многи детаљи из историје широј јавности неће бити најјаснији, и то је нешто са чиме се филм суочава као проблемом.

Не треба крити да Радош Бајић презентује ставове српских сељака који су желели да сачувају породицу и домаћинство у ужасном грађанском и ослободилачком рату 1941-1945, оптерећени страшним искуством страдања у ратовима 1912-1918. године. Људима који су рођени и одрасли изван „преткумановске Србије” није блиско овакво наслеђе и често га занемарују. Прилично су „тврди” када треба уочити и истаћи емоције које испуњавају „Хероје Хаклијарда”.

Поред тога, мотивација српских сељака Србији да оду у партизане никако није била доминантно идеолошка, већ ослободилачка, а то се види у контексту Сретенових дијалога.

И овај важан детаљ најчешће се занемарује. Партизанска традиција га крије јер би тако поткопала своју марксистичко-југословенску идеологију, а антикомунистичка јер партизане проглашава за националне издајнике.

Да би се запазиле и разумеле ове поруке неопходан је суптилнији приступ гледању филма и обраћање пажње на многе нијансе, па и невербалну комуникацију. Редитељ није све директно и експлицитно приказао и то за нестрпљиве гледаоце заиста јесте недостатак филма.

Потом Баздуљ поново критикује сценарио јер се Сретенови родитељи Коста Јовић (игра га Жарко Лаушевић) и мајка Душанка (игра је Нела Михаиловић) одричу свога детета, а да нам није јасно зашто се он определио за партизане. Наглашава се Костин дијалог у коме изјављује „да је Сретн умро за њега”, док мајци,  наводно, уопште није стало до свога сина партизана.

Свако ко чак и површно погледа филм свакако неће доћи до оваквих закључака. Заправо, родитељи стално изражавају зебњу за своју децу, а има их четворо, а ту је и трудна снаја са две мале девојчице. Постоји и упечатљива сцена у којој мајка Душанка јасно и недвосмислено исказује бригу за Сретена.

Дакле, није само Мирко забринут за свога старијег брата партизана Сретена, за кога се и жртвује, већ цела породица.

Коначно, главна порука филма истиче породично заједништво као важнију вредност од идеолошко-политичких подела. 

Баздуљ сматра да филм „Хероји Халијарда” не приказује у идеалном облику „четнике”, јер у њему егзистирају и добро знани „Булајићеви четници”, мада наглашава присуство чисто пропагандистичких сцена четника (није навео којих), при чему вероватно мисли на људски облик Дражине војске, што се заиста није приказивало на филму. Али, да ли је једини дозвољен филмски облик „четника” „подљудска варијанта”, док би све остало била пропаганда?

Заправо, за Баздуља је много већи проблем што уопште нису приказани партизани. Јер ако је тема филма грађански рат, онда је неопходно да се прикажу обе стране у том сукобу са својим ставовима и вредностима.

Може се рећи да је Баздуљ овде опет делимично у праву, само што није свестан да је у Србији беснео „тродимензионалан” грађански рат у који су били уплетени партизани „четници” генерала Михаиловића и војне снаге окупационе владе генерала Недића. Постоји и један дијалог Косте Јовића за који постоји најава да ће се наћи у серији, и осликава овакво стање и велика је штета што се није појавио у филму. Али, и поред већинског приказа војске генерала Михаиловића, лик Сретена, усамљеног партизана кога се породица не одриче, управо осликава реално стање у Србији 1944. пред продор великих партизанских јединица.

Не треба очекивати да је целокупна јавност упозната са „најситнијим” историјским детаљима, тако да коментар Мухарема Баздуља има тежину, али уз напомену да партизани нису „невидљиви” осим у сценама Битке на Копаонику (има их и у тим секвенцама, али као удаљених бораца у трку).

Запажање да су због таквог филмског поступка партизани заправо „створења из шуме”, „недостојни гласа и лика”, као ликови из хорора, није тачна, јер се у завршној сцени појављује партизан Сретен са завојем на руци, што јасно сугерише да је управо он учествовао у борби против свог млађег брата Мирка, када је убијен најмлађи брат Илија (игра га Чубрило Чупић), пун „доброте и ентузијазма” како каже Баздуљ, који није ни партизан ни четник. На тај начин се јасно истиче ко су ти „невидљиви људи”. Они си наша браћа.

Констатација да је поетика партизанског филма присутна у „Херојима Халијарда” Радоша Бајића свакако је тачна, с тим да је приказ јединства народа и војске у заједничком напору историјски истинит. Редитељ није експлоатисао успешан модел из партизанских филмова да би конструисао историјски фалсификат са четницима у главним улогама.

Закључак да филм Радоша Бајића „Хероји Халијарда” добро осликава „мејнстрим” ставове савременог српског друштва у коме постоји „завера” против партизана и њихове улоге у Другом светском рату потпуно је субјективна, нарочито у контексту дистанце српске деснице према „Херојима Халиајрда” (није им по вољи јер није очекливано пропагандистичко остварење и славу Чича Драже, као што је најављено у Сарајеву). Баздуљ чак најављује и намерно прецењивање улоге Црвене армије у ослобађању Београда 1944. на годишњицу 2024. године, како би се вештачки умањио допринос партизана у тој операцији.

Као позитиван пример културе сећања истиче изложбу о Бици на Сутјесци приређену у Галерији РТС-а ове 2023. године, говор историчара Пеђе Марковића, учешће СУБНОР-а уз неколико учесника борби, присуство амбасадора Велике Британије уз игнорисање шире јавности и изостанак „високих” званица из политичке елите Србије.

Иако Баздуљ на крају каже да је „историја историја, и нема је смисла мењати”, та констатација се не односи на рационално сагледавање прошлости, већ  незадовољство што је некадашње привилеговано место партизана у званичној репрезентативној култури сећања нестало.

Пример савремене Русије која и даље баштини традиције Црвене армије и њене победе у Другом светском рату није могуће у потпуности применити у Србији. Совјетски Савез и данашња Русија тај рат су увек називали Отаџбински, Стаљин је подржавао великоруска осећања код официра и војника, дозволио је и повратак свештеника православне цркве у војне јединице, све с циљем подизања мотивације за борбу и масовно жртвовање.

Позив духовништва на заштиту отаџбине имао је пресудан утицај на милионе људи. Био је то велики идеолошки пораз комуниста у СССР-у, немоћних да на основама своје марксистичко-лењинистичке идеологије у критичним годинама рата (1941-194) остваре заједништво и мотивишу народ на жртвовање у одбрани земље, као што су то учинили православље и руски национализам.

Код југословенских партизана је све било супротно, с тим да су Срби заиста чинили највећи број војника у партизанским јединицама до краја рата, што и ову војску чини делом наше победничке традиције коју никако не треба занемарити.

Али, зар то није јасно и више пута истакнуто у филму „Хероји Халијарда”, а потреба за помирењем недовосмислено истакнута у завршној сцени?

Можда заиста треба направити један нови филм о партизанима, као што каже Баздуљ, свакако са мање суптилности и директним порукама, који не био партизански, као као прилог разрешењу овог питања у „јавној историји” и култури сећања.

Милош Тимотијевић