ИДЕОЛОШКО-ПОЛИТИЧКА КРИТИКА ФИЛМА „ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА” ЦРНОГОРСКОГ РЕДИТЕЉА МЛАДЕНА ИВАНОВИЋА

  „Филмска критика ’Хероја Халијарда” : рехабилитација четничког порета”, објављено на подгоричком порталу „Вијести” 22.10.2023.

Иако је редитељ Младен Ивановић свој текст назвао „Филмска критика”, он је заправо идеолошка осуда од прве до завршне реченице.

Већ сам поднаслов „рехабилитација четничког покрета”, а затим и тврдња у уводу да је у питању „ревизионистичко-пропагандно” остварење Радоша Бајића, које у „релативизацији историјских чињеница достиже свој врхунац”, недвосмислено открива суштину „критике”.

Дакле, у питању је понављање вишедеценијских оптужби о издајничко-злочиначкој улози „четника Драже Михаиловића”, тако да у структури Ивановићеве „критике” заправо нема ништа ново, нити има претеране разлике у односу на оптужбе које су упућене у време када нико није ни погледао филм.

Ипак, никада није превише ако се још једном анализирају све оптужбе и укаже на њихово идеолошко-политичко порекло.

Већ сам назив „четнички покрет” релативизује суштину Југословенске војске у Отаџбини генерала Михаиловића с циљем да се ова војска сведе на неформалну скупину наоружаних људи, а не легитимну организацију Краљевине Југославије чија је влада била у избеглиштву.

Ивановић своју „филмску критику” започиње цитирањем одабраних аутора који се противе свакој новој анализи догађаја из Другог светског рата, која би пореметила званичну догму из доба социјалистичке Југославије, што се аутоматски означава као „ревизионизам”, узрокован ваннаучним разлозима, најчешће националистичким циљевима.

Потом следи констатација да се у последњој деценији у Србији појављује све више филмова који имају за циљ тематизовање превазилажења вишевековне подељености Срба и стварање јединствене нације која ће следити „великог вођу”, по традицији успостављеној у 14. веку.

Ако се мисли на традицију самосталне државе и аутокефалне цркве, она је успостављена крајем 12. и почетком 13. века, а не у 14. столећу како погрешно каже Ивановић. И шта је спорно да Србија и кроз филмове промовише идеју заједништва?

Ако се Србија посматра са позиција црногорског национализма, онда то заиста постаје проблем. Жели се одржање стања „вечите кривице” Србије која мора „ритуално да се извињава” због „злочиначке прошлости”, „агресије” и „хегемониозма”, при чему је и минимално истицање националне посебности, или интереса, „фашизам” и „великосрпска агресија”.

Лик „великог вође” у таквој оптужби је веома битан, показује у лику актуелног председника, при чему не треба заборавити да је управо из Црне Горе (са позиција црногорског национализма), критикован и сваки претходни председник. То је разумљиво, јер је тренутни идентитет црногорске нације утемељен на антирспству. Међутим, филм „Хероји Халијарда” са Црном Гором нема ништа.

Оптужба да тренутне политичке елите држава насталих из бивше Југославије користе родољубље и национална осећања како би прикрили тешко економске стање и оцрнили претходни социјалистички поредак толико је далека од филма „Хероји Халијарда”, и потпуно промашују тему. Али, не треба заборавити да овакве критике никада нису упућене најмоћнијим државама Запада који су директно утицали на распад Југославије и одржање политичких елита у садашњим самосталним државама, које су осим Србије директно укључене у НАТО, а поједине и у Европску унију. Домаћи националисти су најкривљи, а најгори свакако српски националисти.

Ивановић затим оспорава да је војска генерала Михаиловића имала највећи успех у евакуацији авијатичара указивањем на заиста тачне податке да су партизани евакуисали 2000 савезничких авијатичара, а ЈВуО само 500.

Међутим, евакуација из Прањана организована 10. августа 1944. заиста је била највећа евакуација савезничких авијатичара иза непријатељских линија у једном дану, и филм „Хероји Халијарда” фокусира баш ту чињеницу. Дакле, имамо оптужбу за ревизионизам у филму Радоша Бајића  на основу нетачно интерпретираних историјских чињеница самог критичара.

Али то није једина искривљена чињеница на основу које Ивановић гради своју идеолошко-политичку критику „Хероја Халијарда”. Лик најмлађег сина имагинарне породице Јовић из Прањана, Илија Јовић (игра га Чубрило Чупић), Ивановић смешта у потпуно конструисан контекст у коме тврди да је „васкрсао као Лазар”, чиме фалсификује радњу филма и даје јој своје негативно тумачење, да би измислио како се Илија на крају „придружио четницима”, што је такође потпуно нетачно.

Ова измишљотина била је важна како би се Ивановић наругао Бајићу, и заобишао чињеницу да Илија Јовић гине као неутрална личност у сукобу партизана и четника, између две војске коју чине Срби, што је симбол трагедије подељеног друштва у грађанском рату, при чему редитељ не заузима вредносни став ни према једној зараћеној страни.

Претпоставимо да Ивановић сматра да је и даље неизоставно потребно да се у Србији снимају филмови који ће на директан начин критиковати сваки облик српске традиције и заједништва, јер су они сигуран знак „повампирења српског национализма” и „фашизма” који је довео крвавог распада Југославије.

Завршна сцена у којој на крст изнад гроба погинулог Илије (обележеног српском заставом) долеће голубица, изазива нарочито негодовање код Ивановића, јер се инсистира на помирењу браће Мирка (игра га Никола Ракочевић) који је у војсци генерала Михаиловића и Сретена (игра га Вучић Перовић) који је у партизанима. Констатација да је ова сентиментална и мелодрамска сцена испуњена емотивном музиком велика конкуренција „турским серијама” је разобручено сеирење над страшним последицама и жртвама грађанског рата у Србији, који према оваквим ставовима ни данас не био требао да се оконча и заврши.

Констатација да актуелни председник Србије и редитељ Радош Бајић нису први који су увели концепт „националног помирења” и истицање шпанског фашистичког диктатура Франциска Франка као првог на том списку, затим покојног хрватског председника Фрање Туђмана чије идеје тог типа везује за концепте усташког заповедника и злочинца Макса Лубурића, имају за циљ да било који покушај превазилажења подела из грађанског рата у Србији дискредитује као „фашизам”, па и „злочинаштво”. Помињање имена актуелног председника само треба да мотивише његове политичке противнике у Србији да се поистовете са Ивановићевим ставовима и осуде филм „Хероји Халијарда”. Србија „мора” да остане вечито подељено друштво.

Затим следи сама срж ове критике, а то је истицање „историјског ревизионизма” у филму „Хероји Халијарда” Радоша Бајића.

Суштински, захтева се идеолошко-политичка исправност коју су прописали комунисти и вечито понављање мантри социјалистичке Југославије које су проглашене као једина допуштена истина и тумачење прошлости.

Најпре се полази од историјске чињеница да су савезници на Техеранској конференци 1943. признали партизански покрет, јер је био активнији борби против окупатора него четници, уз обавезно истицање ставова британског премијера Винстона Черчила.

Али то је само истргнути део историје овог проблема у интерпретацији партизанског покрета. Американци се никада нису до краја сложили са Британци по питању генерала Михаиловића, а Југославија је као и цела Источна Европа препуштена утицају комунизма само због снаге Црвене армије и спремности СССР-а да жртвује милионе људи у сламању нацизма. Западни савезници нису желели да троше своје војнике у Источној Европи, али јесу у Грчкој, где су у децембру 1944. са грчким монархистима сломили устанак комуниста у Атини, а касније помогли  и коначној победи монархиста у грађанском рату 1946-1949. године.

Подела интересних сфера у Источној Европи условила је победу комунизма у овом региону, а њихово одржање у Југославији Титов раскид са Стаљином 1948. године. Наравно, ове историјске чињенице су супротни догми социјалистичке Југославије о самосталној борби и револуцији.

Зато треба истаћи да филм „Хероји Халијарда” баш истиче себичан став Британаца који је умногоме допринео слому ЈВуО генерала Михаиловића, што Ивановић потпуно игнорише у својој „филмској критици”.

Као што се очекивало Ивановић проблематизује и сам чин евакуације савезничких авијатичара из окупиране Србије, јер се поставља логично питање зашто Немци нису напали Прањане?

Да би се разумела та чињеница неопходно је знати да Немци не само да нису предузели такву акцију, него никада нису пропагандно нападали Американце да бомбардују Србију, већ само Енглезе, иако су њихове ваздухопловне снаге имале упадљиво мање дејстава. Зато су Немци покренули преговоре са Американцима управо у Прањанима почетком септембра 1944. године. Американци су желели предају и полагање оружја снагама генерала Михаиловића, који би тако заузео Србију пред долазак Црвене армије, а Немци желели само повлачење без борбе. До договора није дошло, а епилог знамо.

Затим следи опширно документовање колаборације „четника” са окупатором, од Италијана до Немаца, што је историјски тачно, али то није тема филма „Хероји Халијарда”, као што нису ни бројни злочини комуниста и њихова борба за насилни преврат у друштву у условима окупације. Снаге генерала Михаиловића биле су и антикомунистичке, и то је био циљ њихове колаборације са окупатором, а не победа Хитлера у рату. Али и тај проблем се тематизује у једном дијалогу браће Мирка и Сретена Јовића, како би се вредносно неутрално показала оба става зараћених снага у Србији, што Ивановић неће да прикаже у својој „критици”.

Ивановићу баш смета што су „четници” приказани као уређена војска, а не распојасана герила у Бици на Копаонику. Одакле ровови, одакле средства везе? Али баш тада ЈВуО генерала Михаиловића заиста постаје снажна мобилна војска и то су највеће борбе које воде, управо са партизанима, што филм „Хероји Халијарда” приказује као велику трагедију. Чак постоји и упечатљив дијалог који о томе говори, што је критичар избегао да истакне.

Ивановић наводи како су „четници” са Немцима тада савезници, и да је то иронија када у то време евакуишу савезничке авијатичаре. Партизани су у то време намерно заобилазили немачке гарнизоне и циљано нападали четнике, јер је свима било јасно да се окупатор повлачи, и да ће власт у Југославији освојити победник у грађанском рату. То је мотив „четника” да се бране од комуниста и имају споразуме са Немцима, и Титове војске да избегава нападе на окупаторску војску и све снаге усмери на уништење „Дражиних четника”.

Није тачна Ивановићева констатација да је Бајић партизане приказао као „заблуделу децу” отпалу из јединствена нације. Лик Сретана Јовића тако је обликован да он са братом пати због уништења породице, а то је највиша вредност коју брани Бајић, а не општенационално заједништво. Да ли су породица и нација изједначене? Нису, нити се захтева да сви исто мисле у тој породици. Посебно су непослушне жене, које непрекидно протествују против рата, чиме овај филм има изразито антиратну и антимилитаристичку црту.

Према Ивановићу избегавање помињања колаборације „четника” са Немцима завршну сцену чини „трагикомичном”. Дакле, само потпуно идеолошко чистунство и максимално жртвовање завређује поштовање, док је проблематизовање масовног жртвовања људи у ратовима није релевантна тема.

Потом се истиче  податак да је на првој пројекцији филма „Хероји Халијарда” у Црној Гори било свега двадесетак људи и критикује Влада Црне Горе јер није одговорила на захтев да се овај филм не дистрибуира.

Затим следе дневнополитичке опсервације о стању друштва у Црној Гори и Србији, које немају никакве веза са филмом „Хероји Халијарда”. При томе се без икаквог стида наводи потпуна неистина да се Амбасада САД „оградила” од овог филма. У питању је став Амбасаде САД у Сарајеву настао поводом организоване летошње кампање против филма.

Амерички амбасадор Хил у Београду никада није дао такву изјаву, али је зато био на промоцији филма „Хероји Халијарда”, све са својим војним аташеом, са којим је заједно прошетао црвеним тепихом и дао подршку Бајићу.

Ово је веома ризичан потез за Радоша Бајића јер се на овај начин замера српској десници која је везана за Русију, и антисрпским снагама у региону који желе да монополишу сарадњу са Американцима.

На крају, сви који се осмеле да погледају филм „Хероји Халијарда” схватиће колико су овакве идеолошко-политичке критике бесмислене.

 

Милош Тимотијевић