КАПЕТАН ПРЕДРАГ РАКОВИЋ (1912-1944)

 

Глумац Милан Васић као капетан Предраг Раковић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Глумац Милан Васић у филму „Хероји Халијарда” игра капетана ЈВуО Предрага Раковића, који је историјска личност и несумњиво један од најистакнутијих команданата Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) на подручју Србије.

 

Живот Предрага Раковићев током четири ратне године заиста је био буран, испуњен драматичним догађајима, многим преокретима, сукобима и разрачунавањима. Ратна дејства, обавештајна делатност, атентати, препади, одмазде, преговори и сарадња са свим странама у рату, организација масовних манифестација, пропаганде, снабдевања, финансија.

 

Предраг Раковић је увек био одан основном политичком правцу ЈВуО, али и својеглав командант који је повремено био у отвореној колаборацији са окупатором, кршио војну дисциплину и није поштовао многа наређења генерала Михаиловића.

 

Често је самостално деловао на свом подручју и активно контактирао како са квислинзима (генерал Милан Недић, Димитрије Љотић) и окупаторима (Немци), али и са Савезницима (Британци, Американци, Совјети).

 

Предраг Раковић рођен је 10. јуна 1912. у селу Пријевору недалеко од Чачка. Његови родитељи Милорад (1878-1942) и Милосава Раковић (1893-1936) имали су још четворицу синова: Богића, Радивоја, Радољуба и Живорада.

 

Предраг је четвороразредну основну школу завршио у родном Пријевору, а потом се уписао у Гимназију у Чачку где је матурирао 1933. године.

 

Исте године Раковић је примљен у Нижу школу војне Интендантске академије. Чин каплара добио је 1934, у поднаредника је унапређен исте године, у наредника 1935. године. По окончању академије 1936. произведен у чин интендантског потпоручника.Чин интендантског поручника добија 1940, што је било последње унапређење у међуратном периоду.

 

Прву дужност добио је 1936. у Осјеку, потом је 1939. упућен у словеначки градић Шкофја Локу, затим исте  године на место интенданта у 42. пешадијски пук у Бјеловару, где је провео следеће непуне две године и дочекао почетак Априлског рата.

 

Ту је доживео побуну Хрвата предвођених усташама који су заробили велики број официра и војника српске националности, преузели власт у граду, свечано дочекали Немце, а затим и организовали први покољ Срба у НДХ.

 

Поручник Раковић није се предао, наставио је борбу са својом јединицом, а по капитулацији повукао се на простор Србије у родно село. Био је међу првима који су пришли пуковнику Михаиловићу на Равној гори.

 

Управо у лето 1941. Раковић је оптужен да је учествовао у неуспешном атентату на пуковника Михаиловића који је организовао некадашњи министар Војко Чвркић. Брзо је ослобођен оптужби, а затим је организовао војне јединице и учествовао у борбама код Чачка и Краљева.

 

Већ од првих дана био је противан сарадњи са комунистима и партизанима, а по пропасти устанка 1941. легализовао се код окупационе владе Милана Недића. Формално постао је колаборант, али је суштински и даље подржавао илегалну Михаиловића и организовао низ атентата на љотићевце и недићевце уз редован прогон партизана и њихових симпатизера. Из тог периода потичу и његови контакти са немачком обавештајном службом.

 

Ратне последице трпела је и његова породица. Никада није разјашњено ко је убио Предраговог оца Милорада Раковића (1878-1942), а бугарска окупациона војска спалила је њихову родну кућу у Пријевору.

 

Крајем 1942. поново одлази у илегалу, и тесно сарађује са члановима енглеске војне мисије код ЈВуО. Добио је и чин капетана и место команданта Другог равногорског корпуса. Учествовао је у свим већим борбама против партизана који су продирали у Србију.

 

У јесен 1943. на својој територији прихватио је америчког обавештајца Џорџа Мусулина, који је касније имао важно место у евакуацији савезничких авијатичара.

 

Капетан Предраг Раковић имао је многе одговорне задатке обавештајне природе, тако да је 1944. био задужен и за контакте са људима из Недићеве владе. Била је то константа његовог деловања уз веома оштре и повремено сурове прогоне партизана на простору којим је командовао.

 

 Глумци Милан Васић као капетан Предраг Раковић и Радован Вујовић као капетан Звонко Вучковић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

У лето 1944. предводио је Први јуришни корпус у борбама на Копаонику против партизана, да би од јесени исте године започео отворене борбе против Немаца на својој територији. По доласку Црвене армије закључио је писмени уговор о сарадњи и организовао заједничке борбе које су прекинули партизани.

 

Капетан Раковић није се повукао у Босну са осталим јединицама ЈВуО, већ је остао на свом терену. Наде у преокрет савезничке политике и одбацивање комунизма по моделу Грчке где су Американци и Британци подржали монархисте, није се обистинила.

 

Два дана пред смрт Раковић је добио унапређење у чин мајора. После распуштања јединице извршио је самоубиство 25. децембра 1944. у селу Миоковцима код Чачка, у тренутку када је опкољена кућа у којој је боравио. Партизани су потом мртво тело Предрага Раковића изложили на главном тргу у Чачку, а затим бацили на непознату локацију.

 

Нова власт убила је и његову млађу браћу Радивоја (1922-1945) и Радољуба (1925-1946). Рат је преживео само најмлађи Живорад, који је као професор социологије касније имао универзитетску каријеру.

 

 

(из књиге: Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, ЗАТАМЊЕНА ПРОШЛОСТ : ИСТОРИЈА РАВНОГОРАЦА ЧАЧАНСКОГ КРАЈА. КЊ. 3, АГОНИЈА И СЛОМ : РАТНЕ 1944. И 1945. ГОДИНЕ,  Међуопштински историјски архив, Чачак; Народни музеј, Краљево 2004)