ЗАШТО ЕВАКУАЦИЈА ИЗ ПРАЊАНА 1944. НИКАДА НИЈЕ ДОБИЛА ЗАСЛУЖЕНИ ПУБЛИЦИТЕТ У ЈАВНОСТИ?

 

Почетне сцене филма „Хероји Халијарда” посвећене су документарним снимцима из 1944. и сведочењу преживелих америчких авијатичара који изражавају захвалност српском народу који их је спасао 1944. године и у исто време се питају зашто њихова евакуација никада није добила заслужени публицитет у јавности.

 

Читава операција изведена је успешно, а изостанак публицитета у време њеног одвијања 1944. америчка војска је образлагала потребом одржавања тајности због питања безбедности у ратним условима. Суштински, много већи проблем је било подржавање Тита и његових партизана у Југославији, јер би свака позитивна информација о генералу Михаиловићу и његовој војсци била противна политичким одлукама које су у то време спровођене.

 

Савез САД и Велике Британије са Совјетским Савезом био је актуелан до пораза Хитлерове Немачке, а затим је настало ново сучељавање два супротна идеолошко-политичка блока. После 1945. године САД је помагала све антикомунистичке и антисовјетске покрете у Источној Европи.

 

Већ 1946. амерички авијатичари су демонстрирали у Њујорку захтевајући да сведоће у корист генерала Михаиловића коме је суђено у Београду под оптужбом да је био злочинац и сарадник окупатора.

На предлог генерала Ајзенхауреа амерички председник Труман је у марту 1948. постхумно одликовао Михаиловића Oрденом Legion of Merit (Легија за заслуге) за заслуге у спасавању авијатичара, једним од највиших америчких војних одликовања која се могу доделити и странцима. 

 

Американци су у том тренутку желели да путем рехабилитације Михаиловића подстакну „антититовске“ снаге у Југославији. На тај начин званично је признато да је генерал Михаиловић био легитимни савезнички војни командант, а не сарадник окупатора, издајник и ратни злочинац, што је био ударац за Титов режим и његову пропаганду.

 

Међутим, у јуну 1948. године Тито је дошао у сукоб са Стаљином, што је била прилика да Американци добију једног новог савезника у борби против Москве. Америчка „стратегија клина“ којом су урушавали доминацију Совјетског Савеза у Источној Европи налагала је потребу помагања свих режима који су се опирали Москви. То је и разлог огромне војне, политичке, дипломатске и финансијске подршке Титу после раскида са Стаљином 1948. године.

 

Америка је тако своју спољну политику према Југославији заснивала на геополитичким, а не идеолошким основама. То је био разлог да се испред америчке и светске јавности прикрије чињеница да је Труман одликовао генерала Михаиловића, јер би такав гест реметио нове спољнополитичке приоритете САД у то време (подржавање Тита против Стаљина).

 

Јавно признање доприноса генерала Михаиловића савезничкој борби у Другом светском рату имало је многе препреке. Политичар Ричард Никсон, републикански кандидат за председника Америке, јавно је 21. априла 1966. захвалио Михаиловићу, четницима и српском народу за жртвовање у акцији спасавања америчких авијатичара, што је био важан гест.

 

Био је то подстицај републиканском конгресмену Едварда Дервинског, који је био и секретар Удружења ветерана САД, да 1967. коначно пред јавност Америке изнесе податак како је генерал Михаиловић још 1948. добио америчко одликовање за акцију спасавања америчких авијатичара.

 

Републикански гувернер Калифорније Роналд Реган је 8. септембра 1979. у својој предизборној кампањи за председника Амарике, које је и добио, јавно искаже поштовање генералу Михаиловићу у форми писма Комитету калифорнијских грађана који чувају успомену на команданта ЈВуО.

 

 Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли прогласио је 17. јула 1986. за Дан сећања на генерала Михаиловића, на 40-огодишњицу његове смрти.

 

Међутим, иницијатива да се генералу Михаиловићу подигне споменик у Вашингтону није реализована, због противљења америчких Хрвата у време пред распад Југославије.

 

Јавно обележавање мисије „Халијард“ у Србији почело је 13. маја 1995. године, када су Прањане и Равну гору посетили амерички авијатичари који су евакуисани 1944. године (Ричард Фелман, Ник Лалић, Чарлс Дејвис). Била је то прилика да поштоваоци наслеђа ЈВуО обележе 50 година од победе над фашизмом, а Американци да се сусретну са мештанима који су им помогли у евакуацији.

 

Међутим, све се одвијало током маја 1995, када су америчка и НАТО авијација у Босни бомбардовали положаје Војске Републике Српске. Бомбардовање Србије 1999. додатно је отежало чување сећања на ратно заједништво из Другог светског рата.

 

Међутим, већ 2004. у Прањане су поново дошли преживели амерички авијатичари (Роберт Вилсон, Клер Масгров, Артур Џибилијан и Џорџ Вујиновић), и од тада почињу да се организују јавне прославе операције „Халијард” уз присуство државних званичника Србије и САД. Управо 2004. на Галовића пољани у Прањанима подигнуто је и прво спомен-обележје.

 

У следећој деценији представници Владе Републике Србије и амерички амбасадори у Србији редовно су долазили у Прањане у којима се 2016. подиже нови споменик, да би се 2020. окончали радови на подизању меморијалног комплекса. Ипак, све је остало у локалним оквирима.

 

Суштински, тек са филмом „Хероји Халијарда” из 2023. шира јавност Србије упозната је са овим догађајем из Другог светског рата.

 

(из књиге: Милош Тимотијевић, МИСИЈА „ХАЛИЈАРД” : РАТНА ПРОПАГАНДА, БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКИХ ГРАДОВА И ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА 1943-1944. ГОДИНЕ, Службени гласник, Београд, 2020)