БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКИХ ГРАДОВА 1944.

 

Снимак америчког бомбардоавња Београда

Филм „Хероји Халијарда” посвећен је евакуисању савезничких авијатичара, који су учествовали у бомбардовању циљева широм Балкана укључујући Југославију у Србију. Филм само посредно истиче ову чињеницу, која ће много већи простор добити у серији „Ваздушни мост”

 

Прво веће бомбардовање на простору источног дела Југославије доживело је Скопље 18. октобра 1943. године. Два дана касније, 20. октобра, бомбардован је Ниш. Материјално разарање града било је велико, погинуло је око 250, а рањено око 200 људи. Тачан број страдалих никада није утврђен. Ниш су бомбардовали авиони 12. америчке ваздухопловне армије, с циљем пресецања железничке комуникације између Београда и Софије.

 

Током 1942. и 1943. године генерал Михаиловић је у више наврата тражио бомбардовање многих циљева широм Југославије, укључујући Београд и друге градове у Србији, напомињући потребу избегавања цивилних жртава. Циљ бомбардовања је било уништење комуникација, магацина, индустријских постројења, али и утицање на цивилно становништво како би се окренули Михаиловићу и ЈВуО.

 

Градове изван Србије, посебно Загреб, требало је бомбардовати као казну због геноцида над Србима. Исто је важило за насеља изван граница Југославије. Одабир циљева за гађање одређиван је преко југословенске краљевске војске у Египту. Планови за бомбардовање разрађивани су месецима, као и убеђивање савезничких команданата да предузму акцију, који су на крају самостално одлучивали о циљевима за нападе.  

 

Стратешка бомбардовања Европе у пролеће 1944. била су уско повезана са припремама за пробој немачких одбрамбених линија. Услед појачавања бомбардовања Балкана нарочито су страдали градови на обали Јадранског мора, што је изазвало протесте хрватских политичара у емигрантској влади, али савезничка команда није одговорила на њихове писане дописе.

 

Бомбардовање предграђа Загреба 22. фебруара 1944. произвело је још већу забринутост међу Хрватима.  На територији НДХ (која обухвата највећи део данашње Републике Хрватске, целу Босну, Херцеговину и Срем), као и деловима Италије који су данас у Републици Хрватској (Истра, Ријека, Задар) током 1943, 1944. и 1945. године регистровано је 640 напада савезничке авијација, са најмање 7.852 жртве. Највише је нападан Сплит, потом Славонски Брод, Загреб, Задар, Ријека, Шибеник.

 

Бомбардовани су и градови у Србији. Ниш је нападнут на Велику суботу 15. априла, а Београд на први и други дан Ускрса 16. и 17. април 1944. године. Амерички авиони требали су 16. априла 1944. да гађају Брашов у Румунији, али су због облачног времена бомбардовали Београд као секундарни циљ.

 

У Београду и Земуну током окупације радило је неколико фабрика повезаних с немачком ратном авио-индустријом („Икарус“, „Змај“, „Телеоптик“, „Микрон“, „Рогожарски“). Њихово уништење било је важно из стратешких разлога (ремонтовали су моторе за немачке ловце и производили делове за војне авионе).

 

Американци су разорили бројне циљеве које су гађали, али пошто су фабрике биле у стамбеним насељима, због непрецизног бомбардовања страдало је много цивила. Погинуло је најмање 780 људи, 1.200 тешко је повређено, а 3.000 лако. Немци су имали око 200 мртвих војника.

 

 Према проценама обавештајаца генерала Михаиловића у Београду погинуло је 1.260, рањено 1.600 људи, разорено око 600 кућа, с проценом да ће се из разрушених кућа извући још 200 до 250 страдалих људи. Недићева влада je инсистирала на 2.000 мртвих.

 

Последње бомбардовање које је извела савезничка авијација на простору Србије догодило се у Ужицу 23. новембра 1944. године. Према до сада познатим подацима на простору данашње Републике Србије (са Косметом), било је најмање 4.206 жртава током савезничких бомбардовања 18 насељених места током 1943. и 1944. године. Ова статистика није потпуна, јер су многи градови бомбардовани више пута, а у појединим нападима на насељена места није било жртава. Процењује се да је у свим овим бомбардовањима погинуло преко 5.000 људи.

 

Четници генерала Михаиловића тумачили су савезничка бомбардовања као припрему терена за искрцавање на Балкан, на чему је ЈВуО темељила читаву стратегију свог покрета. Зато су све савезничке авијатичаре прихватали пријатељски, без обзира да ли су учествовали у бомбардовању српских градова или других циљева на Балкану.

 

Став ЈВуО према жртвовању војника и цивила мењао у се у зависности од извесности слома нациста и искрцавања западних Савезника на Балкан. Из перспективе ЈВуО масовна погибија није имала смисла до тренутка слома нациста на великим фронтовима, што би означило почетак ослобођења земље. Зато питање цивилних жртви, укључујући и погинуле у савезничким бомбардовањима, није могло да буде приоритетно у перспективи скорог ослобођења земље.

 

(из књиге: Милош Тимотијевић, МИСИЈА „ХАЛИЈАРД” : РАТНА ПРОПАГАНДА, БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКИХ ГРАДОВА И ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА 1943-1944. ГОДИНЕ, Службени гласник, Београд, 2020)