ДА ЛИ ЈЕ ФИЛМ „ХЕРОЈИ ХАЛИЈАРДА” РЕВИЗИОНИСТИЧКИ?

Глумац Небојша Љубишић као генерал Михаиловић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Приказ кратког инсерта (трејлера) филма „Хероји Халијарда” на Сарајево филм фестивалу 2023. покренуо је оптужбе о историјском ревизионизму догађаја из Другог светског рата у филмском стваралаштву Радоша Бајића, „дворског режисера плаћеног да релативизује четничке злочине”.

 

Многи су филм „Хероји Халијарда” одмах без гледања овог остварења означили као „ширење четничке пропаганде”, „најподлији ревизионизам који нема везе са уметничком слободом”, „промоцију осуђених ратних злочинаца” једног давно „компромитованог” покрета Драже Михаиловића, „рециклирање мрачних идеологија” и дали недвосмислену оцену да је у питању „обична ревизионистичка бљувотина без икакве уметничке или едукативне вредности”.

Под ревизионизмом у историографији обично се подразумевају тврдње засноване на погрешном читању историјских извора, најразличитије манипулације чињеницама прошлости у служби пропаганде и коришћење отворених фалсификата. 

 

Али, да ли филм „Хероји Халијарда” лажно (ревизионистички) приказује догађаје из Другог светског рата?

 

Операција „Халијард” заиста се догодила, Југословенска војска у Отаџбини генерала Михаиловића истински је организовала прихват, чување и евакуацију савезничких (првенствено америчих) авијатичара 1944. у време када су одбачени од Велике Британије и САД у корист Тита и партизана, српски народ је на свим просторима Југославије активно помагао спасавање савезничких авијатичара (подједнако у четницима и партизанима), евакуација из Прањана 10. августа 1944. највећа је појединачна евакуација у једном дану изведена иза непријатељских линија у Другом светском рату када је у Италију послато 225 авијатичара и још 37 других лица, Американци су 1948. постхумно одликовали генерала Михаиловића за допринос у спасавању њихових авијатичара током Другог светског рата, америчка амбасада у Београду и представници америчке војске сваке године долазе у Прањане и свечано обележавају овај догађај.

 

Зашто се онда покреће питање историјског ревизионизма у филму „Хероји Халијарда”?

 

Наизглед у питању је само проблем недостатка информација, јер свако ко жели објективно да сагледа комплексне и компликоване догађаје Другог светског рата на простору Југославије, требало би да буде отворен за ову тему и уравнотежено приказивање свих актера ослободилачког и истовремено грађанског рата у Србији и Југославији 1941-1945. године.

 

Међутим, управо на том питању долази до разлаза, јер за многе појединце, групе и организације у Србији, али и званичне државне политике земаља у региону које су настале после слома Југославије, свака и минимална измена некадашње званичне идеолошко–политичке тврдње Титове државе о неприкосновеној антифашистичкој улози партизана и издајничко–колаборацијској улози четника у Другом светском рату представља недопустиви ревизионизам.

 

Процес преиспитивања улоге партизана и четника (равногораца) доживљава се као ненаучна ревизија историје и централно место измене културе сећања савремене Србије, против чега се активно боре. За такве појединце уопште није ни важно да погледају филм „Хероји Халијарда”, нити да се упознају са историјским догађајима из тог периода прошлости, јер било какво помињање четника Драже Михаиловића у позитивном контексту ремети више деценија обликовану слику једне „подљудске” групе злочинаца и издајника, због које изражавају јавно гнушање и демонстрирају сваку врсту одбојности према четницима које сврставају у идеолошко поље фашизма.

 

У исто време никако не треба заборавити да је свим републикама некадашње социјалистичке Југославије увек постојала снажна античетничка пропаганда која је имала шире основе од обичног антифашизма, што се наставило и после ратног разарања некадашње заједничке државе.

 

У питању је политичко–идеолошка платформа осуде „српског национализма и хегемонизма“ из доба Краљевине Југославије, оличеног у грађанској класи и „четницима” генерала Михаиловића. Та основна догма Титове Југославије у пракси је подразумевала и поништавање легитимних интереса српског народа, под видом борбе против „реакционарних националистичких снага“. На тај начин генерал Михаиловић постао је „легендарно чудовиште“, симбол „апсолутног зла“, реакције, тираније и српског партикуларизма. Михаиловић је оцрњиван до крајњих граница, а Србији је наметнута кривица преко „четичког вође“ и „четничке издаје“ због залагања за „Велику Србију“, што је био „најтежи грех“ код југословенских комуниста.

 

Отпори објективном сагледавању ЈВуО покрета били су утемељени на догми о неприкосновеном и заштићеном положају партизана као јединих и аутентичних антифашиста, осуди свих српских грађанских снага као „издајничких“, што је било оправдање и објашњење за вишедеценијску владавину комуниста, без демократске потврде и контроле, али и потискивање српских националних интереса који су поистовећени са „четништвом”. Лажна симетрија „усташе–четници“ уграђена је у темеље идеологије комунистичког покрета (потом и социјалистичке Југославије), а из ње су непрестано извођене политичке одлуке у корист партизана.

Важна карактеристика отпору „четницима у Србији је и осавремењавање некадашњег партизанског антифашизма у политичкој борби против десничарских и неофашистичких појава, група и покрета, уз осуду агресивног српског национализма и злочина почињених за време ратова на простору бивше Југославије. 

Такав став подупире се мишљењем да после ратова везаних за распад Југославије (1991–1999) однос према Дражином „четништву“ није више вредновање далеке, већ блиске прошлости.

Употреба и осуда „четништва” има најразличитије облике, а али када се уклоне наслаге вишедеценијске комунистичке пропаганде, као и савремене злоупотребе,  постаје јасно да су генерал Михаиловић и ЈВуО били аутентичан национално-демократски антифашистички покрет отпора српског народа југословенског опредељења (што се редовно превиђа, посебно код српских националиста), потпуно веран либералним вредностима Запада, посебно Америци.

Управо у том контексту треба и разумети зашто је створен такво велики отпор према филму „Хероји Халијарда” и пре његовог приказивања.

Филмски приказ акције спасавања савезничких авијатичара 1944. године заиста дубински ремети манихејску слику прошлости у којој су четници Драже Михаиловића у потпуности смештени на страну „сила мрака“. Партизанска пропаганда деценијама је настојала да минимизира и прећути сарадњу генерала Михаиловића и Американаца, како би истакла само своју улогу у ослобађању земље, а још више у освајању апсолутне власти која је потом деценијама одржавана насилним методама.

Акција евакуације америчких авијатичара истакнути је пример лојалности војске генерала Михаиловића западним Савезницима, као и целог српског народа, у време када су их потпуно одбацили. Тај наратив у савремено доба постао је важан за односе транзиционе Србије и САД.

 

Meђутим, због ратова током распада Југославије oнај део српског друштва који се данас из „националних разлога“ повезују са ЈВуО истовремено је у највећем броју случајева супротстављен САД, и тренутно подржава вредности савремене Русије при чему занемарју да она своју културу сећања темељи на антифашизму и хероизму Црвене армије у Другом светском рату. 

Тај наратив у српском простору представља партизанска „епопеја“, чије наслеђе баштине и „леве патриотске снаге”, негативно окренуте против четништва , али уз залагање за еманципацију српских националних интереса без дражиновштине и везивања за САД. 

Истовремено други део српског друштва који се наслања на либерално-капиталистичке евро-атланске вредности, и који подржава српско-америчку сарадњу, свој идентитет и мотивисаност за деловање у друштву темељи на наслеђу партизанства, комунизма, титоизма и југословенства, изграђених на вишедеценијској осуди српског национализма и истовременој дистанци према савременој Русији.

 

Српско друштво је и на тај начин вишеструко подељено и супротстављено.

 

Зато су све досадашње акције на изградњи културе сећања када је у питању мисија „Халијард“ и наслеђе ЈВуО имале су ограничено дејство на јавност. Тежња за превазилажењем проблема у регионалној сарадњи са државама насталим распадом Југославије, и прокламовано приближавање Европској унији и САД после полуприхваћене кривице за разарање социјалистичке Југославије, неминовно су захтевали стидљиво и заобилазно коришћење српске националне традиције, уз потребу прилагођавања сопственог историјског наслеђа глобалним унифицираним нормама.

 

У контексту транзиционе Србије сећање на мисију „Халијард“ дозирано се користи у кривудавом процесу приближавања САД, оптерећеном ратним сукобима током распада Југославије. Јавне прославе уз присуство државних званичника Србије и САД организују се од 2004. године. Ипак, све је остало у локалним оквирима, при чему се улога ЈВуО и генерала Михаиловића постепено и упорно потискује и брише из јавног сећања, а јунак целе мисије „Халијард“ постаје аморфни „српски народ“, углавном сељаци из подсувоборских села.

 

Зато филм „Хероји Халијарда” и истицање евакуације савезничких авијатичара из 1944. у организацији војске генерала Михаиловића свакако јесте несумњив пример ревизије досадашњег јавног сећања.

 

Позитивне ревизије у доживљају поклоника вредности ЈВуО, односно негативне ревизије у тумачењу настављача идеја партизанског покрета. Борба се води око платформе за нормирање и монументализовање официјалне слике прошлости („историје“), која се као једино могућа истина уводи у заједничко сећање заједнице.

 

Међутим, филм „Хероји Халијарда” уопште није пристрасан у корист четника Драже Михаиловића, нити у њему има сатанизације партизана. Сасвим обрнуто. Обе војске се приказују као саставни део српског народа, чак исте породице.

 

Зато је породично заједништво истакнуто као најважнија вредност, много значајнија од идеолошко-политичких подела и везивања за источне или западне савезнике, при чему су четници приказани као обични људи, са свим врлинама и манама српских сељака.

 

 

(проблем културе сећања на Други светски рат у српском друштву преузет је из књиге: Милош Тимотијевић, „ХРАБРИ” ПАРТИЗАНИ И „ЗЛИ” ЧЕТНИЦИ : СТУДИЈЕ О СРБИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ : (1941-1945), Catena mundi, Београд, 2019)