ДА ЛИ СУ БРИТАНЦИ У ЈУЖНОЈ ИТАЛИЈИ ЗАИСТА ОДУЗЕЛИ НОВАЦ И ДРАГОЦЕНОСТИ ДРАЖИНИМ ОФИЦИРИМА БАЋЕВИЋУ И ЛУКАЧЕВИЋУ?

 

Британски војни полицајац који хапси потпуковника Баћевића и мајора Лукачевића у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Једна од веома упечатљивих епизода филма „Хероји Халијарда” има за тему одузимање пртљага и драгоцености потпуковника Баћевића (Александар Стојковић) и мајора Лукачевића (Недељко Бајић). Догађај изгледа као филмска фикција, али у питању је реални историјски догађај.

 

Британцу су крајем маја 1944. одлучили да изврше евакуацију своје војне мисије из Врховне команде ЈВуО генерала Михаиловића. Међутим, одлазак прве групе савезничких авијатичара и британске војне мисије искомпликовао се због проблема око враћања мајора Лукачевића и потпуковника Баћевића у Србију.

 

Они су после одласка из земље имали честе и веома блиске контакте са британском обавештајном службом у Египту. Организоване су многе конференције и састанци на којима се Лукачевић залагао за идеју стварања посебне јединице ЈВуО којом би командовали Британци, а Баћевић се углавном бринуо за своју будућу политичку каријеру.

 

Обојица су веровали у промену савезничке политике према ЈВуО, која је подгревана неформалним „обећањима“ која су долазила из британске обавештајне заједнице. Посебно је сугестиван био генерал Томас Мастерсон, који је био за Дражу, сматрајући да је Черчилова политика помагања Тита противна британским интересима.

 

Када је крајем маја 1944. пад Пурићеве избегличке владе био известан, отворио се простор за деловање свих политичких актера у југословенској емиграцији који су били против генерала Михаиловића. Цео проблем преламао се и преко блокирања финансијских средстава које су Лукачевић и Баћевић требало да понесу у земљу.

 

Тако је чиновник Грујица Жуњић који je обављао дужност благајника у Министарству финансија у Каиру одбио да исплати новац намењен за ЈВуО у Србији. На такав поступак наговорио га је Милан Мартиновић, бивши министар финансија емигрантске владе, који је као члан Мачекове Хрватске сељачке странке постао председник одбора за помоћ Титу и партизанима у Каиру.

 

Благајник Грујица Жуњић није желео да исплати новац, а није хтео ни да се лично, „очи у очи“, суочи са Лукачевићем и Баћевићем, па је отишао из зграде државне благајне и са собом је понео кључеве од касе, а затим се сакрио негде у Каиру.

 

Потом је настала је велика „збрка“. У зграду Министарства финансија Лукачевић је дошао са пуковником Путником који је у Египту био начелник Штаба Југословенске војске ван Отаџбине. Захтевали су исплату новца за који је постојала уредна одлука за издавање. Пошто је благајник побегао, обратили су се енглеским и египатским властима како би га пронашли, са тврдњом да је са собом понео велику количну новца (што није било тачно, са собом је понео само кључеве).

 

Енглези су „успели“ да пронађу Жуњића, и „убеде“ га да се врати у Министарство финансија. Том приликом он је вратио кључеве али и дужност благајника, јер није желео да на „незаконит“ начин издаје државне паре „којекоме“. Именован је нови благајник, који је исплатио намењени новац.

 

Проблем око Лукачевића и Баћевића био је и предмет расправе британских обавештајаца и Форин офиса. Михаиловић је захтевао да се ова двојица официра врате у земљу, а СОЕ није пожуривала са њиховим слањем, јер су најпре желели да виде да ли се Дража држи свог дела договора око евакуације британске војне мисије. На крају је Форин офис пресекао и одлучио да се Лукачевић и Баћевић врате у земљу, јер нису желели да генералу Михаиловићу дају изговор за одлагање евакуације.

 

Лукачевић и Баћевић одлетели су изненада 27. маја 1944. из Каира за Бари. Речено им је да имају само 20 минута да се спреме. По приспећу у Италију енглеска команда сместила их је у хотел одакле следећа два дана нису могли изаћи. Од хотела су директно колима одвежени до авиона, где су им саопштили да ће пртљаг бити у другој летелици, а да они морају предати оружје пре уласка у ваздухоплов. Када су ушли у авион, врата су одмах затворена, и они су без оружја и пртљага послати натраг у Србију на аеродром у Прањанима.

 

Краткотрајно задржавање (хапшење) Лукачевића и Баћевића искористила је и партизанска пропаганда, коју је касније генерал Михаиловић морао да демантује, наводећи да су официри ЈВуО враћени у земљу.

 

Британци су Лукачевићу и Баћевићу одузели легитимације, новац, драгоцености (25 милиона старих југословенских динара, 30.000 долара, 200 златних фунти, златне сатове за команданте корпуса) и пошту коју су носили из Каира за Југославију.

 

У пошиљци је било пуно женског и мушког накита, затим доста чутурица са натписом „Петар“, један брилијантски прстен вредан најмање 800 фунти. Краљ је преко Лукачевића генералу Михаиловићу упутио и једно писмо, један сат од платине, затим златну дугмад за манжетне, као и револвер и аутоматску пушку са угравираним амблемом југословенског монарха. Укупна вредност пртљага процењивана је на 100.000 америчких долара.

 

Званично, Британци су пронађене предмете прогласили за „украдене“, посебно истичући покушај преноса нецензурисане поште за генерала Михаиловића.

 

Баћевић и Лукачевић слетели су у Прањане у ноћи 30. маја 1944. и одмах прекинули евакуацију британске војне мисије, јер им је у Барију одузет пртљаг. Настало је велико узбуђење и расправа. Британском генералу Армстронгу је било веома непријатно, јер је постојала могућност да га ЈВуО не пусти да одлети у Италију.

 

На крају су официри ЈВуО пристали да се британска мисија врати, иако нису добили отете ствари. Задржавање Британаца њихова команда могла је да протумачи као намеру ЈВуО да их преда Немцима, што би додатно урушило позицију целе организације. Официре ЈВуО је болела велика немоћ у којој су се нашли, као и увреде које су им Савезници наносили, али осим испољавања беса и незадовољства ништа нису могли да предузму. Сукоб са Британцима никако није долазио у обзир. Појавио се и страх да ће Британци можда бомбардовати њихове положаје у Прањанима.

 

(из књиге: Милош Тимотијевић, МИСИЈА „ХАЛИЈАРД” : РАТНА ПРОПАГАНДА, БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКИХ ГРАДОВА И ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА 1943-1944. ГОДИНЕ, Службени гласник, Београд, 2020)