ПОДЕЉЕНА БРАЋА

 

 Глумац Никола Ракочевић као Мирко Јовић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Иако наслов филма „Хероји Халијарда” сугерише да је евакуација савезничких авијатичара коју се извеле снаге генерала Михаиловића 1944. средишња тачка око које се ствара заплет, главна тема је ипак проблем грађанског рата и подељених породица.

 

Филмски јунаци браћа Сретен (игра га глумац Вучић Перовић), Мирко (игра га глумац Никола Ракочевић) и Илија Јовић (игра га глумац Чубрило Чупић) потпуно су имагинарне личности, али обликоване на основу стварних историјских догађаја и трагичне подељености српског друштва на партизане и четнике.

 

Старији брат Сретен Јовић је партизан, млађи Мирко је четник, а најмлађи Илија покушава да крене у борбу следећи своју браћу и тако демонстрира зрелост и одлучност, иако није пунолетан.

 

Глумци Чубрило Чупић као Илија Јовић и Вучић Перовић као Сретен Јовић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Дијалози између тројице браће Јовић репрезентују идеолошко-политичке позиције партизана и четника у Србији 1944. године, проблеме ослободилачког, револуционарног и грађанског рата, залагање за чување српске националне традиције и легитимитета Краљевине Југославије или стварање утопијског комунистичког друштва, као и баштињења војничких традиција и култа жртвовања у рату које је обликовало понашање српске сеоске омладине.

 

Расцеп српског друштва током ослободилачког и грађанског рата 1941–1945. био је и остао један од најважнијих проблема који је у последњих осам деценија оптерећивао Србију, од појединачних породица до државне целине.

 

Није у питању било само идеолошко једноумље током периода комунизма, а затим трауматично суочавање са прошлошћу и свим њеним трагичним садржајима, већ и проблем који вредносни систем српско друштво треба да следи у будућности, јер се сукоб партизана и четника пројектује и на савремене поделе.

 

 Глумац Никола Ракочевић као Мирко Јовић у филму „Хероји Халијарда” (2023)

Спори модернизацијски ход савремене Србије често се посматра кроз проблем укорењеног традиционализма, народњаштва и популизма, које се у потпуности везује за баштину српског села у коме значајно место заузима и традиција генерала Михаиловића, насупрот партизанско-комунистичком покрету коме се приписује апсолутна позитивна тежња ка прогресу и модерности. Такав став баштине и поштоваоци наслеђа југословенства насталог у доба Титове државе, а који се данас залажу за лево-либерални концеп друшта по западном обрасцу.

 

При томе се као кључни проблем српског друштва истиче идеализовано народно-сеоског наслеђа, које функционише на основу патријархалних вредности и установа непријатељски окренутих против продора западноевропске цивилизације, са чиме се „мора раскрстити”.

 

Према таквим тумачењима у питању је веома жилав вредносни систем, константа нововековне српске историје, у којем су сажете све његове антиномије: Исток–Запад, патријархално–модерно, народна – правна држава, централизам – федерализам, монархија – република, политички монизам – политички плурализам, фашизам–антифашизам, четници-партизани.

 

У том светлу се посматрају и филмови који на нови начин приказују Други светски рат, уз гневне осуде и тврдње да је на делу покушај историјског ревизионизма чији је циљ обнова српског националног идентитета на темељу народњаштва који своје упориште има у српском селу, национализму и свим конзервативним круговима који се удружено боре против модернизације друштва.

 

Комунисти су из сопствених идеолошких разлога залагања за прогрес у вулгарном совјетском материјалистичком облику патријархалне принципе и традиционалну организацију друштва сматрали својим примарним непријатељима, а из политичких разлога означавали су их као препреку модернизацији. Тамо где убеђивање није давало резултате, посезало се за насиљем.

 

Такав образац понашања и даље је актуелан, с тим да је модерност и даље императив, али овога пута по моделу западних либерално-капиталистичких држава.

 

Зато и даље многи који желе модерну Србију ритуално се одричу њене историјске баштине и истичу култ акције и борбе, импулсиван и емоционалан приступ политици, унутрашњу веру да се снажном вољом може доћи до напретка, манихејско виђење друштва, убеђење у сопствену месијанску улогу, ригидно материјалистичко схватање модернизације, снажни антирелигијски и антитрадиционалистички сентимент и повремено позивање на дан коначног обрачуна са ретроградним српским традиционализмом у коме четници генерала Михаиловића имају истакнуто место.

 

По много чему такво понашање је и дистинкција према селу, сељаштву, радништву из предграђа и свим нижим социјалним слојевима. Свака врста традиционализма схвата се као везивање за архаичне вредности које коче модернизацију и спречавају лични успех, успињање према статусу средње и више средње класе и оставрење животног стила по узору на западна друштва.

 

Дистанца према четницима Драже Михаиловића по свему потврђује такве ставове, при чему се занемарује да је генерал Михаиловић заправо у потпуности био прозападно оријентисан, са посебно присним односима са Американцима.

 

То је и један од разлога да иако је протекло скоро 80 година завршетка Другог светског рата и више од 30 година од почетка југословенске кризе и ратног распада заједничке земље, владајућој политичкој и интелектуалној елити Србије која утиче на производњу јавног сећања и даље није јасан правац у коме треба кренути у изградњи новог националног, или само нејасно одређеног заједничког идентитета.

 

Филм „Хероји Халијарда” својом основном поруком да је породично заједништво важније од идеолошко-политичких подела нуди један другачији приступ доживљаја прошлости и њеног значаја за савремену Србију.

 

Четник Мирко Јовић ризикује свој живот како би помогао старијем брату партизану Сретену, што и одговара многим стварним историјским збивањима на српском селу у Другом светском рату. Супротни идеолошко-политички ставови и рат у коме пуцају један на другог имају другоразредни значај.

 

Завршна сцена филма у којој браћа четник Мирко и партизан Сретен плачу над гробом свог најмлађег брата Илије (док авион са евакуисаним авијатичарима лети изнад њих), који је случајно погинуо када се нашао између фронталног сукоба снага генерала Михаиловића и Јосипа Броза Тита на Копаонику, симболично и емотивно указује на цену коју смо платили због политичког екстремизма у грађанском рату 1941-1945, као и свим сукобима током XX века.