ДА ЛИ СУ ЧЕТНИЦИ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА БИЛИ АНТИФАШИСТИЧКИ ПОКРЕТ?

 

Глумци филма „Хероји Халијарда” (2023) у улози Дражиних команданата

Филм „Хероји Халијарда” на уравнотежен начин приказује све актере ослободилачког и грађанског рата у Срби под немачком окупацијом. Постоји широк регистар емоција које испољавају војници и официри, обичан народ, партиазни нису сатанизовани, а бројни ликови четника имају све врлине и мане српских сељака који и чине ову војску.

 

Међутим, као што је и могло да се са великом вероватноћом претпостави, сама најава приказивања филма „Хероји Халијарда” покренула је старе оптужбе да су „Дражини четници” издајници, злочинци и фашисти, што аутоматски дискредитује како сам филм и његове ауторе, тако и само друштво у коме настају таква остварења. Наравно, све оцене су донете без гледања филма.

 

Избалансиран приступ у приказивању четника у филму „Хероји Халијарда” потпуно ремети досадашњу идеолошко-пропагандну манихејску слику четника (нарочито ширену у форми партизанских филмова)  као издајничко-злочиначке организације. У таквој пропагандној матрици генерал Михаиловић и његова војска никада нису било довољно поражени и осрамоћени, па су редовно „извлачени из гробова” и ритуално убијани сваком приликом када су помињани догађаји из Другог светског рата. Исти модел понашања примењује се и данас.

 

Када се одбаце такви најпримитивнији облици пропагандног деловања у коме се подстиче формирање расположења, афекта, страсти у корист партизана, а против четника, покреће се једна много озбиљнија расправа у вези суштине покрета генерала Михаловића.

 

Наиме, Дражи и четницима се одриче антифашистички карактер, чиме се на „научној основи” заувек смештају на поражену страну у Другом светском рату. Самим тим свако помињање четника у другом контексту осим издајничко-злочиначком, аутоматски такав праксу сврстава у недопустиву ревизију историје, што аутоматски важи и за филм „Хероји Халијарда”. 

 

Али да ли су четници Драже Михаиловића били антифашистички покрет и зашто је то уопште важно?

 

Понекад се у јавности истиче и да је антифашизам само празна фраза. Искључивост комуниста према свим грађанским снагама условила је додељивање етикете „фашизма“ свима који се нису слагали са политиком Стаљина и СССР–а, од социјалиста, преко социјалдемократа и либерала до стварних фашиста и нациста. Зато се понекад јавља и мишљење да је антифашизам пропагандна измишљотина комуниста и да такви ставови после нестанка комунизма у Европи нису више важни. Многе државе у Источној Европи званично су изједначиле нацизам и комунизам као тоталитарне покрете насупрот либералној демократији.

 

Ипак треба нагласити да је колективни идентитет савремене Европе изграђен захваљујући победи Антихитлеровске коалиције у Другом светском рату која је настала између западних демократија и Совјетског Савеза и комунистичких покрета. Наслеђе просветитељства и антифашизма, који проистичу из ове победе представљају опште интегративне чиниоце, подједнако на Западу и на Истоку, као супротност отворено расистичким начелима нацистичког уређења друштва у коме, то никада не треба заборавити, није било места за Србе.

 

Југословенски комунисти, наслоњени на совјетску народнофронтовску антифашистичку политику и пропаганду још из времена пре Другог светског рата, увек су оспоравали антифашистички карактер генералу Михаиловићу. Пасивност у борби против окупатора, колаборација, злочини против несрпског становништва и припадника партизанског покрета, представљају кључне аргументе за оспоравање антифашистичког карактера Дражиним четницима.

 

Исти круг питања и данас се истиче као доказ против сврставања ЈВуО међу антифашистичке формације у Другом светском рату, с тим да се наглашава етноцентризам и шовинизам равногораца окренутих српској нацији у парохијалним оквирима, насупрот чему је стајао универзални антифашизам на који се наслањао партизански покрет са вредностима сасвим другачијим од националног.

 

 Према овом виђењу победа партизана имала је позитивну улогу у обликовању југословенског друштва, превасходно у превазилажењу провинцијализама, националних разрачунавања, као и делимичне модернизације друштва и дозиране космополитизације.

 

 Заправо, расправа се води око сукоба традиционализма и модернизације, с тим да се апсолутизује концепт социјалистичке модернизације, а ограничени успеси овог процеса у периоду 1945–1990. пројектују на Други светски рат, при чему се противницима партизана одриче способност за измену друштва у правцу напретка. У том контексту четници су архаична сељачко-разбојничка војска окренута традицији која кочи друштвени прогрес.

 

У Србији постоји широк и добро организован отпор измени културе сећања везаној за Други светски рат, утемељен на старом партизанском миту, а који се периодично користи у савременој политичкој борби. Антифашизам се схвата (уз императив свакодневне акције) као борба против сваке дискриминације на расном, верском, националном, родном, сексуалном, политичком, економском, социјалном, културном и сваком другом подручју.

 

Важна карактеристика је и осавремењавање некадашњег југословенског партизанског антифашизма у политичкој борби против десничарских и неофашистичких појава, група и покрета, уз осуду агресивног српског национализма и злочина почињених за време ратова на простору бивше Југославије.

 

Полазишна тачка таквог деловања је некадашња званична идеолошко–политичка тврдња о неприкосновеној антифашистичкој улози партизана и издајничко–колаборацијској улози четника. Процес преиспитивања улоге партизана и четника (равногораца) доживљава се скоро искључиво као ненаучна ревизија историје и централно место измене културе сећања савремене Србије.

 

Али, да  ли су таква виђења апсолутна и непорецива историјска истина?

 

Идеолошки антифашизам ЈВуО генерала Михаловића

 

Постоји више верзија антифашизма, јер облик и садржај отпора фашизму либералних капиталистичких западних демократија (линија мањег отпора и минимизације жртава) није истоветан са одбрамбеним отаџбинским антифашизмом СССР–а. Упоредо постоји и комунистички идеолошки антифашизам, општији левичарски антифашизам у чијој је позадини критика његових капиталистичких друштвено–економских изворишта, као и идејно шаролики савремени антифашизам у чијем је средишту критика Холокауста као расистичког индустријског уништавања људи.

 

Иако су комунисти и левичари имали најистакнутију улогу у борби против фашизма коју су карактерисали активизам, отпор и страдање, антифашизам је био шири покрет. Међутим, из перспективе левице, пасивни отпор фашизму није прихватљив, а настављачи ове традиције инсистирају да је једино активно супротстављање основни критеријум за одређивање да ли је неки покрет био антифашистички или није.

 

Треба имати у виду да је идеолошка подела међуратне епохе у Европи била сложенија (рашчлањена на супротстављени либерализам, комунизам и фашизам) и да је ова подела условила моделе понашања током окупације.

 

Заправо само је привремени и самоодбрамбени савез либералног капитализма и комунизма током Другог светског рата спасао демократију, уз неоспорну чињеницу да је војна победа у суштини добијена заслугом Црвене армије. Без совјетске победе западни свет би највероватније изгледао као скуп различитих варијација на фашистичке и ауторитативне мотиве, никако на либерално–парламентарне.

 

Када је у питању Југославија, а у оквиру ње Србија, антифашизам је и пре почетка рата постојао као политичко и идеолошко опредељење у оквиру грађанских странака и организација, а демонстрације и пуч од 27. марта 1941. године представљају кључни догађај и јавно противљење политици фашизма и нацизма у Европи.

 

Током рата српске грађанске антифашистичке снаге везале су се за југословенски оријентисан Равногорски покрет генерала Михаиловића и политику која је више била за пасивни него активни отпор окупатору док се слом нацизма не одигра на великим фронтовима. Идеологија овог покрета темељила се на залагању за парламентарну монархију, либерализам, заштиту, па и превагу српских националних интереса унутар Југославије, што им је смањивало мобилизациони потенцијал код несрпских народа. Инсиститање на традиционализму није привлачило омладину која је већ била захваћена модернизацијом.

 

Истовремено, равногорци су били и активни антикомунистички покрет који је у више наврата ступао у дуже или краће периоде колаборације са окупатором правдајући, такав став бригом за егзистенцијални опстанак српског народа и потребом очувања парламентарне монархије коју су комунисти покушавали да сруше.

 

Према покретачким мотивима и деловању ЈВуО и равногорци су су несумњиво покрет антифашистичке декларације. Дража Михаиловић био је близак снагама које су извеле пуч 27. марта 1941. године, политички и пропагандно се наслањао на овај антифашистички догађај првог реда које су организовале грађанске снаге у Србији.

 

Михаиловић се активно борио у Априлском рату, није прихватио окупацију Краљевине Југославије и маја 1941. године на Равној гори формирао је антиокупаторску организацију. Равногорци су активно, самостално и у садејству са партизанима до новембра 1941. године имали велике оружане акције против окупатора.

 

После почетка грађанског рата са партизанима већи део Михаиловићевих одреда прешао је под команду окупационе владе Милана Недића коју су контролисали Немци, док је на подручјима италијанске окупационе зоне колаборација била масовна у склопу настојања да се одупру покољима усташа и нападима партизана.

 

Међутим, један део Михаиловићевих одреда остао је у илегали. Истовремено Немци, недићевци и љотићевци уцењују Михаиловића (1941) и организу потере у намери да га ухвате. Немци су током целе окупације у Србији примењивали мере одмазде против партизана, али и против четника. Организовали су рације, потере, одводили их у логоре, стрељали. Четници су за нацисте до краја рата били великосрпски и пробритански покрет, а једно време су их означавали као непријатеља „бр. 1” у Србији. У исто време у равногорској пропаганди слављени су савезници, критиковала нацистичка Немачка.

 

Избегличка влада у Лондону, која је политички усмеравала генерала Михаиловића, била је легитимни члан савезничке коалиције против фашизма. У мају 1941. потписала је све важне антинацистичке уговоре са Великом Британијом, а септембра 1941. године прихватила је Атлантску повељу коју су заједнички августа исте године донели САД и Велика Британија као јавни политички и идеолошки антифашистички акт западних демократија. Избегличка влада потписала је јануара 1942. године и Вашингтонску декларацију којом је Краљевина Југославија пришла коалицији Уједињених народа. Сами чланови избегличке владе нису били само Срби, али су зато  сви били грађанске либералне антифашистичке оријентације.

 

Одреди Драже Михаиловића који нису легализовани код окупатора изводили су и после 1941. године мање акције против Немаца, а посебно њихових сарадника у Србији, недићеваца и љотићеваца који немилосрдно ликвидирани све до почетка септембра 1944. године. У исто време примали су западне савезничке мисије Велике Британије и САД, и учествовали у великом спасавању савезничких авијатичара (1944), повезивали се са грађанским антифашистичким покретима отпора на Балкану.

 

Сарадња Михаиловићевих одреда са окупатором у Србији углавном је била тактичке, а не стратешке и никада идеолошке природе. Заправо таква ограничена колаборација била је условљена антикомунистичким мотивима, покушајем да се униште партизани који су поред ослободилачког рата изводили и социјалну револуцију и насилно преузимање власти у земљи у условима окупације и геноцида над српским народом.

 

Покрет генерала Михаиловића свакако је био део грађанских либералних антифашистичких снага, пре свега у Србији. Покретачки мотиви, декларације, деловање у устанку 1941, као и низ акција до краја рата, уз јасну пропагандну и идеолошку оријентисаност према западним савезницима потврђују такав став.

 

Унутар саме организације ЈВуО, иначе веома разнолике и налик на „конфедерацију“ локалних лидера и старешина, постојала је снажна и не увек преовлађујућа демократска идеолошка оријентација, али све јача како се рат ближио свом крају. Избегличка влада имала је недвосмислену демократску оријентацију. И сам народ у Србији, као основа ЈВуО, имао је довољно демократских традиција.

 

Конкурентски партизански покрет имао је недвосмислен антифашистички став прожет комунистичком идеологијом, уз активну борбу против окупатора без обзира на жртве, југословенску политичку оријентацију и нихилизам према српским националним интересима. Интернационална идеолошка убеђења и план за увођење тоталитарног стаљинистичког уређења земље били су права супротност покрету генерала Михаиловића, и разлог да се његовим снагама оспорава антифашистички карактер, а командантима ЈВуО додели искључиво улога колабораната и зликоваца. Истовремено, свој класни радикализам и злочине комунисти су редовно релативизовали и прикривали, уз стално напомињање да се четници нигде нису борили против окупатора.

 

Пасивност у борби

 

Иако нису били за преурањени устанак који би донео беспотребне жртве пре слома Немачке на великим фронтовима, четници Драже Михаиловића ипак су кренули у заједнички устанак с партизанима 1941, када су бројним примерима у борби демонстрирали херојство и жртвовање.

 

После устанка 1941. нису предузимали веће борбе против окупатора све до јесени 1943, а затим поново до јесени 1944. године када са Црвеном армијом започињу борбе против Немаца у Србији, што су енергично прекинули партизани. Мање борбе, случајне или планиране, затим саботаже и ликвидације окупатора заправо никада нису престајале. Међутим, свака акција против Немаца и Бугара у Србији плаћана је стотинама и хиљадама људских живота, без било каквих војничких, политичких и пропагандних ефеката таквих напада. Зато су Дражини четници жестоко нападали љотићевце и недићевце што се није променило до самог краја окупације.

 

Сукоби ЈВуО са окупатором и његовим отвореним сарадницима у Србији никада нису имали обим огромних офанзива. Међутим многе мање акције против окупатора као што су саботаже, препади, атентати, појединачна убиства непрестано трају током целог рата, уз обавештајни и контраобавештајни рад у корист западних савезника.

 

Борбе ЈВуО нису великих размера, нарочито ако се пореде са партизанским ратовањем у Босни, Херцеговини, Црној Гори, па и многим подручјима Хрватској, али су постојале и свакако су биле веће него активности партизана у другим деловима Југославије. Многе акције Немаца и Бугара против ЈВуО јасно говоре да су Михаиловићеве снаге била претња за окупациони систем у Србији и највећи непријатељ до јесени 1943. године.

 

Међутим, највеће војне операције током рата ЈВуО је предузела против партизана. Ако се занемаре акције легализованих одреда 1942. у Србији, којима Михаиловић није командовао, али је толерисао њихово деловање, „чишћења“ терена у пролеће и јесен 1943. изводе се уз прећутну сагласност окупационе управе. Крајем 1943. и почетком 1944. почињу много озбиљније борбе са партизанима који продиру у Србију, а у пролеће и лето 1944. оне прерастају у праве битке. ЈВуО управо тада постаје права војска са великим мобилним јединицама. 

 

Колаборација

 

Колаборације снага генерала Михаиловића у западним крајевима Југославије са Италијанима није била само тактичке, већ и стратешке природе због одупирања усташким покољима и спречавања ширења утицаја партизана. Истовремено Италијани су сарадњом са ЈВуО тражили одступницу у случају пораза у рату. Сарадња са Немцима на истим подручјима није никада била тако дубока и раширена, али је ипак постојала и никако није занемарљива. Мотиви су били најразличитији, а успостављање уговора са усташама, како би се сачувао мир и биолошки опстанак на појединим српским етничким просторима, поразно су деловали на морал.

 

Покрет генерала Михаиловића није био само атифашистички, већ и антикомунистички, а партизани су израсли у најопаснијег противника, конкурента за преузимање власти у обновљеној Југославији. Класни радикализам комуниста и отворена социјална револуција условили су избијање антикомунизма као најважнијег циља борбе ЈВуО. Намерним изостављањем одговорности комуниста за избијање грађанског рата, и бројне злочине које су починили, био је део свесних напора да четници у пропаганди Титове Југославије добију и трајно задрже искључиво издајничко-злочиначко обличје.

 

Партизански покрет увек је истицао колаборацију „четника”, изостављајући своје контакте и преговоре са Немцима, као и стратешке одлуке везане за избегавање великих напада на окупатора приликом продора у Србију у јесен 1943. и пролеће и лето 1944, с циљем уништења равногораца као главних супарника за освајање власти. Победа у рату релативизовала је ову праксу.

 

С друге стране, раширеност и отвореност колаборације многих официра ЈВуО поразно је деловала на саму Михаиловићеву организацију, а затим и значајно утицала на стварање широко распрострањене слике о искључиво издајничкој улози снага ЈВуО током Другог светског рата. Таквој слици одлучујуће је допринео пораз у рату снага ЈВуО, јер би у случају њихове победе колаборација била само једна ратна епизода.

Злочини

 

Превладавање националне идеологије унутар ЈВуО, противљење комунизму и сарадња са окупатором наводе се као разлог за бројне злочине снага генерала Михаиловића. Осветнички походи према несрпским народима после масовних и монструозних масакара Срба у усташкој НДХ свакако су постојали, али нису били део раније испланираног и добро припремљеног плана истребљења других народа, нити су имали обим усташких покоља. Појединачне декларације таквог типа, као у случају Мољевића, никада нису биле званични програм ЈВуО, а и оне су настале као реакција на покренути геноцид. Ипак, злочини ЈВуО и нарочито самосталних четничких војвода су почињени, а за њих нико није одговарао.

 

Иста оцена важи и за прогоне и убиства партизана и њихових симпатизера. Није постојао план за потпуно искорењивање левичарских и демократских група и појединаца, иако су често слата наређења за „чишћење“ терена. Као и у многим другим сегментима Михаиловићеве организације и однос према комунистима зависио је од локалног команданта.

 

Обрачуни унутар српског села између партизана и четника покренули су традиционалну жељу за осветом. Четницима који су учествовали у уништењу партизана изгледало је да суровим мерама искорењују комунизам, а заправо су само стварали све снажнији отпор према целој структури ЈВуО.

 

Убиства која су вршили осиони команданти и самозване народне вође лабаво везане за ЈВуО посебна су прича, и представљају наставак традиционалне хајдучије, сеоских разрачунавања и обичног криминала. Слабост територијалне структуре ЈВуО на најбољи начин се види управо у изостанку кажњавања и дисциплиновања подређених старешина. На крају су такви команданти морали да буду ликвидирани, а они који нису кажњени, и стицајем најразличитијих околности преживели рат, незаслужено су постали прогнани „национални хероји”.

 

Да ли треба да заборавимо да су снаге ЈВуО из Србије, око 15.000 војника и официра, настрадале у Босанској голготи 1945. године (погинули у борби, умрли од болести и исцрпљености, стрељани после заробљавања), што је одлучујуће утицало да имиџ и политичке вредности четника у емиграцији претежно обликују војводе из западних крајева, за којима су се „вукли репови” колаборације.

 

Обим злочина четника, начин извршења и повезаност са окупатором немају никакво оправдање и у очима многих људи трајно су урушили антифашистичке суштину ЈВуО.

 

Али, када су у питању злочини над љотићевцима, немачким шпијунима или самим Немцима у Србији, а они су по начину извођења и крволочности истоветни као и убијање партизана, нема негативне реакције јавности.

 

Суштински, ЈВуО генерала Михаиловића била је антифашистичка и антикомунистичка организација у исто време.

 

Шовинизам

 

Посебно тешка квалификација је тврдња да су Дражини четници због многих злочина, колаборације и преваге националне идеологије заправо прихватили и идеолошко–политичке вредности окупатора, фашизма и нацизма.

 

Омиљена идеолошко–политичка формулација социјалистичке Југославије о изједначавању усташа и четника није истинита, и темељила се на догми о братству–јединству и симетрији злочина, осуди „српског хегемонизма“.

 

Никада није превише ако се понови да је усташка НДХ била је истинска фашистичка држава, утемељена на расистичким законима и отвореном масакрирању Срба, Јевреја, Рома и свих антифашиста у добро организованим концентрационим и логорима смрти. Покрет генерала Михаиловића права је супротност усташкој НДХ.

 

Иако је ЈВуО била доминантно српска војска, зар треба занемарити Словенце који су на својој етничкој територији остали лојални Михаиловићу и избегличкој влади, муслиманске (бошњачке у савременој националној идентификацији) војне јединице унутар ЈВуО, поједине Хрвате који били уз Михаиловића? Да је било инвазије западних савезника на Балкан, све набројане групе потпуно би оснажиле, и ЈВуО би била оно што јој је и име говорило.

Коначно, и на Светосавском конгресу у селу Ба 1944. ЈВуО је промовисала југословенски федерализам под председништвом социјалисте Живка Топаловића.

 

Иако је антикомунизам ЈВуО био битно обележје целог покрета, то није довело до прихватања фашистичког идеолошког програма. Везивање за западне савезнике и либералне вредности било је средишње идеолошко опредељење равногораца. Дражини четници су редовно оптуживали Милана Недића и Димитрија Љотића за отворену сарадњу са окупатором и националну издају.

 

Уски националистички и шовинистички програм није био доминантна политичко–идеолошка струја унутар ЈВуО. Инсистирања на освети због усташких покоља, „Великој Србији“, масовној неселективној одмазди над несрпским народима, „чишћењу“ терена, прогону и убиствима комуниста и свих „црвених“ били су ратна реалност, али не и званичан идеолошко-политички програм ЈВуО.

 

Сам Михаиловић није био политички екстремиста, а повезивање са грађанским политичарима 1943. донеће ограђивање према националистичким идејама унутар Равногорског покрета, уз задржавање монархије, истицање демократије, па и својеврсног социјал–демократског програма уз инсистирање на федерализацији Југославије.

 

Читава стратегија ЈВуО сводила се на очекивање доласка западних савезника, што је била недвосмислена оријентација за демократију и либералне вредности оличене у државно-политичком уређењу Велике Британије,  и САД.

 

Улазак у западну сферу утицаја под вођством генерала Михаиловића значио би за такву послератну Југославију убрзану модернизацију, стварање масовног друштва, продор популарне културе и вестернизацију виших и средњих слојева становништва. Повезивање друштвене елите са Западом у војној, обавештајној, финансијској, економској, технолошкој, образовној, медијској и свакој другој сфери утицаја, уз општу индустријализацију и урбанизацију која је захватила цео свет, била би последица победе ЈВуО на простору Југославије, чији би историјски развој вероватно био близак догађајима у суседној Грчкој где су западни савезници подржали монархисте, а не комунисте.

 

Американизација у случају победе четника не би заобишла ни Југославију и Србију, ма како уопште изгледала таква „Србија“ у замишљеној грађанској Југославији после 1945. године. Структурна повезаност са Западом имала би ширу основу, дубљи садржај, а самим тим и дуготрајније дејство него што је то икада имала у Титовој социјалистичкој Југославији. Сама структура, организација, политички и идеолошки програм ЈВуО осликава управо такве тенденције. 

 

Да ли је ЈВуО генерала Михаиловића имала атифашистички карактер?

 

Југословенска војска у Отаџбини. ЈВуО генерала Михаиловића свакако је била организација антифашистички опредељеног либералног грађанства. Нису били пасивни у борби као што се упорно тврди, али је колаборација имала широке размере и често је из тактичке сарадње постајала део стратешких, пре свега антикомунистичких опредељења целог покрета. Ипак, равногорци нису постали фашистичка или нацистичка организација.

 

Злочини су имали широке размере, језив начин извршавања, често уску повезаност са опредељењима окупатора да пацификује Србију. Размере злочина партизана нису ништа мање, посебно послератна стрељања, а ликвидације су понекад по начину извођења имале облик четничких злодела. Четнички злочини су с правом одавно осуђени, што с партизанским још није случај, што је неопходно због укупног сагледавања рата и тумачења целовитости историјских збивања.

 

Превага националне идеологије у ЈВуО била је константа током целог рата, а демократске тенденције имале су реалну подлогу како међу официрима, тако и у народу. Решење свих проблема равногорци су видели у искрцавању западних савезника, обнови Краљевине Југославије, њених закона, демократије, либерализма, традиција и државног ауторитета, који би сви морали да поштују.

 

Британци јесу искрцали своје снаге на Балкан, али у Грчку. Мали контигент ушао је 4. октобра у Патрас, до 10. октобра стигли су до Коринта, а 14. октобра 1944. умарширали су у Атину. Превласт Британаца у Грчкој плаћена је на Московској конференцији (9. октобар 1944) доминацијом Совјета на северу Балкана. Грађански рат у Грчкој између комуниста и монархиста започео је 3. децембра 1944. борбама у Атини. Американци и Британци активно су помогли монархисте, чак су употребили и авијацију како би убијали комунисте који су погубили на стотине талаца. Рат је само у Атини однео око 6.000 живота, а током тешких борби убијено је или рањено преко 1.000 Британаца. Тако су грчки партизани, ЕЛАС као антифашистички покрет изгубили рат, што је потврђено у суровом грађанском рату у Грчкој 1946-1949. у коме су Американци и Британци поново помогли монархистима.

 

Али такав сценарио био је актуелан за Грчку, али не и за Југославију и остатак Источне Европе.

 

Судбина Пољске која је још 1939. створила покрет отпора, а затим Домовинску армију (Армија Крајова) подређену избегличкој Влади Пољске у Лондону, која подигла и Варшавски устанак 1944, а затим морала да се расформира по захтеву Совјетског Савеза, речито осликава судбину свих грађанских и либералних покрета отвора у Источној Европи.

 

ЈВуО генерала Михаиловића свакако није био једини антифашистички покрет отпора у Европи који је изгубио рат.

 

 

 

(из књиге: Милош Тимотијевић, „ХРАБРИ” ПАРТИЗАНИ И „ЗЛИ” ЧЕТНИЦИ : СТУДИЈЕ О СРБИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ : (1941-1945), Catena mundi, Београд, 2019)