ЗАШТО ЈЕ ЧЕРЧИЛ „ИЗДАО” ДРАЖУ?

 

 

Британска војна мисија код генерала Михаиловића, сцена са снимања филма „Хероји Халијарда” (2023)

Многи сцене и дијалози у филму „Хероји Халијарда” посвећени су проблему одбацивања ЈВуО генерала Михаиловића у корист Титових партизана, на чему су нарочито инсистирали Британци, што је одредило послератну судбину Југославије и српског народа.

 

Потпуна кривица за одбацивање генерала Михаиловића и прихватање Тита обично се сваљује на Винстона Черчила и Велику Британију, јер су били веома енергични у спровођењу таквог става.

 

Ипак, „прави кривац“ налази се на сасвим другој страни, јер су стратешки интереси САД били одлучујући за изостанак интервенције западних савезника у Источној Европи. Заправо САД су „издали” целокупну Источну Европу, а не само Југославију.

 

Америка је већ у марту 1942. јасно формулисала циљ свог учешћа у рату, а то је био потпуни пораз нацистичке Немачке, што је могуће брже и са што мање губитака. Зато је одлучено да се искрцавање у Европу изврши преко Ламанша, што је најбржи пут до Немачке. Балкан је већ тада одбачен као простор где би се послале веће снаге и поновио сценарио отварања неког новог Солунског фронта.

 

Америка је истовремено високо ценила и улогу Црвене армије у сламању нацизма, тачније спремност СССР-а да жртвује милионе људи у рату. САД такве губитке није могла себи да дозволи, а Немци су се саме капитулације 1945. фанатично бранили.

 

Американци су истовремено били веома заинтересовани и за послератни глобални споразум са СССР-ом око очувања мира у свету, тако да их није претерано интересовала судбина појединих држава Источне Европе. Никако не треба заборавити да је Црвена армија Америци била потребна и за сламање Јапана, са којим до 1945. године Совјетски Савез није био у рату.

 

Британија је имала другачија виђења, није хтела да Стаљину препусти Источну Европу ни Балкан, где су по Черчиловој идеји требали да се искрцају, али није имала сопствену снагу да реализује своје циљеве.

 

Међутим, никада нису одустали од намере да задрже свој утицај у региону, без обзира на то ко је на власти у земљама Источне Европе и Балкана, и ко ће платити цену за остварење њихових интереса.

 

Британци су на почетку устанка 1941. године потпуно подржавали југословенске и српске грађанске снаге, као и пуковника Михаиловића. Тек од лета 1942. почињу да постепено мењају своју позицију под притиском СССР-а, који је све отвореније подржавао партизане.

 

Тако се уобличио став „еквидистанце“, подједнаке подршке четницима и партизанима, да би се с напредовањем Црвене армије у Источној Европи Британија све више приближавала Титу. Михаиловић није одмах одбачен, али је његова позиција код Британаца била све слабија, јер су настојали да и код партизана остваре свој утицај.

 

Када је у августу 1943. године дефинитивно одбачен Черчилов предлог за искрцавање на Балкан, било је јасно да ће комунисти, уз подршку Црвене армије чији је продор био незаустављив, имати одлучујући утицај на политичка збивања у целој Источној Европи. То је и разлог што је Британија одлучила да помогне партизане, при чему су покушали да задржавањем институције монархије ограниче Тита и комунисте.

 

У пропартизанским објашњењима пасивност и колаборација са окупатором наводе се као кључни узроци одбацивања генерала Михаиловића у корист Тита.

 

Проблем је много комплекснији. Већ у децембару 1941. у британским обавештајним круговима, нарочито у СОЕ (Special Operations Executive – SOE), уобличио се став да, за разлику од неких других земаља, у Југославији треба охрабрити устанак.

 

Одбачено је мишљење генерала Симовића, председника емигрантске југословенске владе, да комунистичке војне акције и саботаже односе српске жртве у немачким репресалијама, без наношења штете окупатору. Британци су заступали став да свака акција омета Немце, а да повећавање репресалија регрутује више људи у покрет отпора, „подиже народ“ и чини га спремним „за сваку жртву“. Побуне у земљама где је већ почео устанак могле су да се одрже само непрекидним акцијама и прихватањем жртвовања. Била је у то у суштини стратегија коју су примењивали комунисти.

 

Британци су у каснијим фазама рата уважили чињеницу да Срби страдају, али су генералу Михаиловићу истовремено поручивали да изостанак оружаних акција „иде на штету српског интереса“, и смањује допринос ЈВуО у борби против окупатора.

 

Истовремено су постављали и питање утицаја војне неактивности на продужење окупације Балкана, а тиме настављања, па и повећања репресалија, самим тим и жртви цивилног становништва. Британци су истицали како су борба и жртве били су неопходни да би се обезбедила подршка и признање западних Савезника.

 

Жртве су у стратегији тоталног рата биле неизбежне, али генерал Михаиловић је сматрао да су предлози Велике Британије цинични, јер су као прави трговци за врло јефтину цену куповали крв малих народа.

 

Партизани нису жалили животе својих бораца и српског народа у сукобима са окупатором. Комунисте је на жртвовање највише надахњивала вера у победу СССР-а и тежња ка револуцији, а затим и жеља за ослобођењем окупиране земље. Без обзира на мотиве, партизани су се заиста борили и имали велике губитке, што је посебно истицале британске војне мисије у њиховим редовима.

 

Храброст, пожртвованост, ефикасност у рату са окупатором и истовремена борба против великосрпске политике генерала Михаиловића који је био симбол обнове предратног југословенског режима са превагом утицаја Срба, одговарали су британским интересима. Зато су Британци, у складу са пројекцијом ко ће имати власт у послератној Југославији, одлучили да прекину помагање Михаиловића.

 

Черчил је захваљујући прислушкивању немачких обавештајних веза знао за позиције зараћених страна у Југославији и колаборацију појединих Михаиловићевих команданата, као и преговоре партизана са Немцима. Међутим, све до 1943. политички интереси нису налагали одбацивање ЈВуО Драже Михаиловића. Касније су ови подаци постали катализатор одлуке да се прихвате партизани.

 

После Техеранске конференције (28. новембар – 1. децембар 1943) генерал Михаиловић је заиста изгубио подршку западних Савезника, а партизани су добили потпуну војну, политичку, дипломатску и материјалну помоћ.

 

Покренути су и механизми за уклањање Михаиловића, потом и српских политичара у избегличкој влади који су се опирали таквој политици, које су доживљавали као експоненте предратне „угњетавачке“ политике према Хрватима, што је слабило перспективу обнове Југославије која би одговарала интересима Велике Британије.

 

Изгледало им је да су партизани, противници српског национализма који су инсистирали на федералистичкој и југословенској основи земље, уз то и борбени према Немцима, управо оно што они траже.

 

Иако су Американци генерално подржавали британски став војне подршке Титу, они ипак нису хтели да партизанима дају потпуни легитимитет званичне војске Југославије, а најмање да прекину подршку избегличкој југословенској влади. Био је то разлог велике наклоности генерала Михаиловића према Американцима, од којих су очекивали спасење.

 

Американци су подржавали војни отпор окупатору свих герилских формација, и нису желели да се одређује према послератном политичком уређењу Југославије. Рузвелт је у том погледу био опрезнији у односу на Черчила.

 

 Поред тога, многе особе у америчкој државној администрацији нису биле за потпуно одбацивање генерала Михаиловића. Тако је генерал Вилијам Донован уочи конференције у Техерану предлагао председнику Рузвелту упућивање помоћи свим покретима отпора у Југославији. Међутим, Рузвелт није желео конфронтацију са Черчилом око овог питања, јер су Британци инсистирали да се сва помоћ упути партизанима.

 

Вилијам Бил Донован (William Joseph Donovan) (1883–1959), био је амерички адвокат, генерал и обавештајац, пореклом из ирске католичке породице. Учествовао је у Првом светском рату, неколико пута је рањаван, добио је чин пуковника и више одликовања. Током 1940. и 1941. обилазио је балканске државе, испитујући њихову спремност за отпор нацистичкој Немачкој. Посетио је и Београд и разговарао са политичком, војном и обавештајном елитом земље која је потом извела пуч 27. марта 1941. године. Има је велики утицај на овај догађај, иако Америка тада још није била у рату.

 

Током Другог светског рата управљао је америчком обавештајном агенцијом, Уредом за стратешке услуге (ОСС), и није крио симпатије према ЈВуО и генералу Михаиловићу. После рата створио Централну обавештајну агенцију (ЦИА), радио је као дипломата и адвокат.

 

Проблем генерала Михаиловића и Југославије било је политичко поље на коме су се током 1944. непрестано сучељавали Черчил и Донован, што је прерасло у њихово лично супарништво.

За разлику од Југославије, Британци и Американци су 1944. у Грчкој подржали монархисте (углавном пасивне током рата и занемарљиве снаге у односу на војску генерала Михаиловића) у грађанском рату против комуниста. 

Хладно извештавање совјетске штампе о уништењу грчких комуниста који су почетком децембра 1944. подигли устанак у Атини било је још једно сведочанство „високе политике“. 

Дејства британске копнене војске и бомбардера који су 3. децембра 1944. уз помоћ јединица грчке владе, формираних од бивших припадника монархистичког покрета отпора (пандана ЈВуО у Југославији) и снага грчких колаборациониста (пандана Недићеве СДС), нису изазвали интервенцију Црвене армије. 

Титова власт у Београду такође је остала пасивна, и није помогла комунистима у Грчкој, јер је радила на учвршћивању свог положаја у Југославији која још није била ослобођена.

 

Проблем Михаиловића био је у томе што није водио рачуна о овој важној димензији светске политике, уз трагично неразумевање саме суштине политике која се редовно ослања на прагматична решења.

Тако су одлуке Савезника имале одлучујући утицај на разрешење грађанског рата партизана и четника, као и других држава на Балкану.

Преокрет је настао јер су Британци настојали да путем помоћи партизанима сачувају свој утицај у региону. За генерала Михаиловића су тврдили да нема борбену вредност за Савезнике, али да га подржава већина Срба, што је био велики проблем за његово неометано уклањање.

 

Истовремено су оценили да Дража представља сметњу за послератно уједињење Југославије, јер је позивао на одговорност због геноцида над Србима, као и за евентуалну сарадњу ЈВуО и партизана. Зато је предлагано да се генерал Михаиловић доведе у Каиро где би га краљ уклонио, или да се покуша његова смена у земљи, што би подржали поједини команданти ЈВуО.

 

Британци су мислили да ће Срби после одбацивања генерала Михаиловића подржати партизане, а Тито краља. Интереси Велике Британије свакако су били приоритетни.

 

(из књиге: Милош Тимотијевић, МИСИЈА „ХАЛИЈАРД” : РАТНА ПРОПАГАНДА, БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКИХ ГРАДОВА И ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА 1943-1944. ГОДИНЕ, Службени гласник, Београд, 2020)